Posvećujem ovo nekoliko narednih redova samo onima koji misle da su ovakvi skupovi uzaludni, nepotrebni i suvišni i da, okupljajući se ovakvim povodima, samo iskazujemo sopstvenu nemoć.

Ne slažem se sa ovom tvrdnjom i mislim suprotno: treba da se vidjamo, susrećemo i družimo se, ovakvim i drugim povodima. Treba da protestujemo, da javno iskazujemo svoje negodovanje, treba da govorimo, recitujemo, besedimo... Treba da u znak protesta činimo sve ono što njima nije dato da čine.

Odavno smo već na sopstvenoj koži osetili da su nastala sramna vremena, pusta i jadna vremena, sirova i nekulturna. Vremena u kojima sakati kolo vode, ćoravi kroz prsten gadjaju, gluvi ptice o pevanju podučavaju, a bezumni stoluju i boguju. Mi zato moramo da se vidjamo, srećemo, da se družimo. Da se pitamo za zdravlje, da proveravamo da li smo svi na okupu, da se ojačavamo i jedan drugog čuvamo.

Jedna od njihovih zlonamera je da nam i to ogade. Oni hoće da nas usame, da nas zabiju u kelije isposnice, u gluve pešteri da nas zatvore. Samo nas samih i zastrašenih oni se ne boje. Iz našeg straha piju svoju snagu, da im kljasto kolo bude još veće i šire, da svoje ćoravo oko celome svetu usade, da svoj mutavi grcaj za Besedu na gori proglase, a da bezumlje i mahnitost u vrlinu pretvore.

Naše zborovanje i naše susretanje kvari im sliku o sebi koju u sopstvenoj zenici moluju. Mi smo tamna mrlja njihovog pejsaža, mi smo kvrga na njihovoj ravnoj kaldrmi. Tek kad vide nas mogu da se sete sebe. Tek kad nas čuju vide se koji su. ćute ko stanac kamen, prezrivo odmahuju, rugaju nam se, repove nam prikačinju, a uveče kada se razidju sa svojih veštičjih sela, kada posedaju sa svojim samoćama, tule i zavijaju ko paščad na mesečinu.

I oni, u dubini svog psećeg srca osećaju da svi satovi nisu pokvareni. čuju i oni, za svojih besanica kako u dubini svega biju otkucaji istorije. Prolazi vreme i ostavlja tragove. Svi ćemo jednog dana polagati samo svoje račune. I za ono što smo bili i za ono što nismo bili, a mogli smo. To što je sada kod nas mrak ne znači da su sve sveće izgorele. I samo jedan plamičak znao je nekada da osvetli put u večnost.

I zato neka nas je samo troje ili sedmoro. Dovoljni smo da pokvarimo omamni san, da opaki mir uznemirimo.

I sebe radi.

I njih radi.