Poštovani prijatelji,

Na svečanosti upriličenoj povodom potpisivanja mira u Dejtonu kojim je konačno stavljena tačka na sukobe medju državama bivše Jugoslavije, američki predsednik Klinton je izmedju ostalog rekao da "od sada američki gradjani neće više na svojim TV prijemnicima gledati užasne slike rata na balkanu". Ukoliko se tako može definisati mir na prostorima bivše Jugoslavije, onda je on zaista postignut. Nekoliko hiljada američkih i evropskih vojnika sada veoma budno i uz dosta napora pokušavaju da ugase ili makar priguše plamen rata koji se pre pet godina razbuktao u mojoj zemlji.

I sami sete svedoci da i na italijanskoj televiziji sve redje možete videti prizore iz ratom unesrećene Bosne. Ona je kao i druge države nastale raspadom bivše Jugoslavije, prestala da bude interesantna za svetske medije. Pa mir je zar ne?

Ali, kao što se mir nad usnulom duševnom bolnicom razlikuje od mira koji vlada na hodnicima nekog dalekog manastira tako se i mir u Bosni razlikuje od istinskog mira. Svi svetski mediji nastoje da optimističkim prizorima sa ulica Sarajeva pokažu i dokažu da je "posao" obavljen kako valja te da se život vraća na ulice bosanskih gradova. U svemu tome ima istine jer, umorni od rata i stradanja gradjani Bosne nastoje da se što pre vrate normalnom životu i pokušaju da nekako zaborave ono što im se dogodilo. Organizovani su i izbori na kojima su opet, kao i pre rata, pobedile nacionalističke političke stranke, iste one koje su veoma doprinele da ova zemlja bude gurnuta u rat.

Kako je to uopšte moguće, pitaćete se.

Odgovor je jednostavan: tek isplivali iz užasa medjusobne mržnje, ljudi su potpuno nesposobni da se identifikuju sa bilo kojom drugom političkom opcijom osim sa nacionalnom. Sve je isuviše rovito, isuviše ranjeno da bi se već sada moglo razmišljati o daljem suživotu zavadjenih nacija. Rat i dalje živi i dalje tinja u svakoj pori društva i jedino ga moćna oružana sila sprečava da se ponovo razbukti. Stiče se utisak da će jedino dug vremenski period učiniti da se mržnja nekako prigasi, da se ponešto zaboravi, ako je zaborav ikako moguć.

Mržnja i osveta su biljke koje na Balkanu najduže uspevaju. Punih pedeset godina zajedničkog života nisu bile dovoljne da onemoguće zloupotrebu rana nastalih tokom drugog svetskog rata. Znači li to da sada treba čekati još pedeset godina da bi poslednje krvoproliće bilo zaboravljeno? Odgovor je i da i ne.

Da, zbog toga što zavadjenim narodima i dalje upravljaju iste ličnosti i političke garniture koje su izazvale rat ili, pak nisu ništa učinile da ga spreče. I Srbija i Hrvatska i razdeljena i zavadjena Bosna pod vlašću su autoritarnih sistema, u rukama diktatora koji samo prividno obuzdali svoje ambicije. Uostalom, nisu samo njihove neostvarene želje žarište novog rata.

Svaka diktatura, sui generis, hrani se i održava na stalnom strahu od uutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja. U slučaju da takvog straha nestane neminovno će se postaviti pitanje održanja same vlasti takozvanih očeva naroda pod čijom "očinskom brigom" nastaje nevidjena tortura, nasilje i bezakonje.

Balkanske poglavice, balkanski andjeli rata, sada uživaju očiglednu zaštitu najmoćnijih ljudi svetske politike. Amerika pre svojih izbora ne želi da rizikuje uvodeći u igru nove političke snage u ovim zemljama. Stoga svaki pokušaj demokratskog prodora na političku scenu Srbije ili Hrvatske biva prepušten na milost i nemilost tamošnjih diktatora koji sve poluge vlasti i instrumente javnog mnenja drže u svojim rukama. Spremni da poslušaju svaki mig iz Amerika čija diplomatija jedino u njima vidi ljude koji mogu da do kraja "obave posao" diktatori bivaju nagradjeni time što im se garantuje sigurnost njihovog prestola. Na ovaj način požar rata nikada neće biti isteran sa ovih prostora. Dovoljno je da u SAD dodje do bilo kakve promene u unutrašnjoj politici, da pažnja njene diplomatije bude preneta na neki drugi kraj sveta, da restrikcije vojnog budžeta dovedu do povlačenja vojnika iz Bosne, da dodje do svadje sa evropskim saveznicima, i eto rata opet. Oni koji su ga započeli nastaviće ga sasvim sigurno, radeći tako za interese i onih koji se sada ratu prividno suprotstavljaju. Rat u razbijenoj Jugoslaviji postaće tako džoker u rukama svetskih moćnika. Čim Evropa bude pokušala da napravi neki svoj samostalni potez, čim dodje do bilo kakvog spora sa centrima moći u Americi, suočiće se sa izazovom nove balkanske krize. Žrtve će tako biti ponovo iskorištene kao gorivo neke nove mržnje.

Ima li, ipak, za ove prostore ikakve nade?

Ima.

Ima jedino ukoliko evropska demokratska javnost pomogne demokratske procese u državama bivše Jugoslavije. Pre svega treba omogućiti komunikaciju medju zavadjenim narodima. Gradjanima Bosne, Hrvatske i Srbije je danas, više od brašna i pirinča, potrebna mogućnost da medjusobno komuniciraju. Ne treba zaboraviti da su se balkanski diktatori popeli na vlast zahvaljujući kontroli masovnih medija. Stoga bi pritisak na njih u pravcu stvaranja uslova za stvarnu slobodu štampe te snažna materijalna podrška postojećim nezavisnim medijima u ovim zemljama bio siguran ulog u razvoj istinskih demokratskih odnosa u ovim zemljama.

I treće i najvažnije. Nikako ne treba ZABORAVITI da je bivša Jugoslavija maligna rana na tkivu Evrope te da probleme koji tu nastaju treba tretirati kao bolest u sopstvenoj kući. Evropa sa balastom postkomunističkih diktatura uvek će biti slaba i nekonkurentna, bez obzira na zidove i barijere koje podiže prema svom istoku te dubine peska u koju uspeva da zabije svoju glavu.