NEKO ĆE JEDNOM ...

            Ovo što sledi je hronika jedne noći i jednog jutra, kakvih ima u mnogim biografijama. Svaki deo ove priče je istinit, ali više ne znam da li isto mogu da tvrdim i za celinu koja je od tih delova sastavljena. Razlog je krajnje jednostavan: sećanje je nepouzdano i ima onu čudesnu moć, koje su bili lišeni i bogovi, da učini da bude ono što nije bilo, ili, pak, da ono što je bilo izmeni do neprepoznatljivosti. Tako, nekim uspomenama daje sjaj i težinu retkih metala, a druge senči finom prašinom zaborava, po nahođenju koje, priznajem, ne uspevam da dokučim.

Devojka je stajala nedaleko od mene, oslonjena laktom desne ruke na šank. Leva ruka joj je, kao oduzeta, padala niz telo sa blago izvijenom šakom u kojoj se nalazila muštikla od crne plastike sa dogorelom cigaretom. Gledala je prema redovima čaša na polici. U mutnom ogledalu iza njih se razaznavao odraz njenog duguljastog, sitnog lica uokvirenog kratkom smeđom kosom. Pomalo je ličila na ”onakvu” žensku. Pomislih da čeka nekoga ko se neće pojaviti.

Privukao me je njen profil u kome je bilo nečeg detinje ljupkog. Na sebi je imala jednostavnu crnu haljinu koja se spuštala nešto ispod kolena. Ramena joj behu uska, a kukovi srazmerno široki. Povremeno bi uzimala čašu i ispijala sadržaj dugim, sporim gutljajima. Momak za šankom je nezainteresovano listao neki sportski žurnal i povremeno bacao pogled na malobrojne ćutljive goste. Čitav prizor je odisao neprikrivenom dosadom. Nenametljiva muzika s radija je povremeno prekidana kratkim izveštajima o tome šta je gađala neprijateljska avijacija tokom poslepodneva i večeri.

         Pogledao sam na sat: bilo je tek prošlo deset. Rekoh joj: Da prošetamo malo na vazduhu? Okrenula je svoje prozračno lice prema meni, blago se nasmešila i potvrdno klimnula glavom. Izašli smo u čistu, svežu noć koju je natapala aprilska kiša. Odmah se priljubila uz mene držeći ruke u džepovima ofucanog mantila od balon-svile. Ispod haljine nije imala ništa. Usta su joj imala ukus šerija blago začinjenog duvanom. 

         Kod jedne kapije zastade da bi stavila cigaretu u muštiklu. Prineo sam plamen šibice njenom vlažnom licu i učini mi se da vidim sitne bore oko usana s kojih je šminka, boje zgrušane krvi, bila delimično skinuta. Po uglovima beonjača se razlivalo crvenilo, kao kod nekoga ko je upravo prestao da plače.

Da odemo do mene na piće, stanujem tu u blizini, rekoh. Ponovo je prihvatila klimanjem glave, a da nije progovorila ni reč. Ovoga puta me nije čak ni pogledala. Bože, pomislih, imaću je pre nego što uopšte čujem i jedan jedini glas iz njenih usta.

         Sirene su se oglasile kada smo prošli pored neosvetljene zgrade Okružnog suda i ušli u gradski park. Histerični, bliski urlici su se zarivali u trošno tkivo mračnog i pustog grada. Potom su se čule daleke, ali jasne detonacije iz pravca industrijske zone. Priljubila se uz mene još jače, kao da se plaši da ću je ostaviti tu, u tom malom parku u kome su grane razlistalih lipa, nestvarno niske u potpunoj tami, otežale od vlage, pokušavale da dotaknu zemlju.    

         Utonuo sam u nju kao u grob, a moje pomalo drhtave ruke se izgubiše u lavirintu njenog potiljka. Dala se umešno. Kao neko ko savršeno dobro zna da je najpotpunije davanje ono koje ne podrazumeva rane, ožiljake, tragove ili duge i zamorne priče. Posle je, ćuteći, pušila dok sam ja, zasopljen, kao i uvek posle ljubavi, željno gutao vazduh.

         Probudila me je hladnoća koja je ulazila kroz širom otvorena vrata terase. Ona je stajala bosa na vlažnom teracu, oslonjena laktovima na betonsku žardinijeru u kojoj je moja majka, nekada davno, gajila dan-i-noć i carevo oko. Preko ramena je prebacila moju flanelsku košulju ispod koje su virili vrhovi njenih lepih malih grudi. Na južnom horizontu se dizao crn stub dima koji se tek sasvim gore, blizu oblaka, granao u zlokobnu krošnju. Ona je, potpuno mirna, gledala spore kretnje tog čudovišta i pušila, naravno.

Kada sam se pojavio, okrenula je glavu prema meni, lagano i graciozno, kao neka plemenita životinja,  i ja prvi put, u mutnoj svetlosti praskozorja, videh da ima male jamice na obrazima. Gađali su, znači, rezervoare kod Smedereva, rekoh više za sebe.

Znaš, jednom će neko, možda i nehotice, izvaliti jedan jedini kamen iz građevine koja se zove svet i sve će otići dođavola, reče polako i razgovetno. Možda će to biti sasvim mali i naizgled beznačajan kamen. Ali, tako će biti.  Posle smo ćutke pili kafu i halapljivo pušili, štedeći šibice.

         Obukla se brzo i bez reči. Priznajem da sam nestrpljivo čekao da ode. Kroz mračno predsoblje smo prošli sudarajući se sa stvarima. Stepeništem je strujao vlažan vazduh koji je donosio miris truleži iz podruma. Taj miris se ovde osećao od kada pamtim. Oprostili smo se žurno, kao da smo oboje hteli da brže-bolje stresemo nešto prljavo sa sebe. Kresnula je šibicu da bi pronašla gelender, a trenutak zatim nestade u gustoj tami, kao da je propala u žitko testo. 

            Vraćajući se u sobu koja je mirisala na ogromnu pepeljaru napunjenu hladnim opušcima, setih se da joj ne znam ni ime. A možda ga i nema, dodadoh poluglasno, podrugljivo. Potom čuh slabašan zvuk njenih koraka na stepeništu, a još malo kasnije i šest spratova niže, resko udaranje metala o metal na ulaznim vratima. Zatim zavlada tišina.

         Izađoh na terasu da udahnem vazduh i preko ograde ispljunem talog kafe, duvana i ove noći. Dim iz zapaljenog skladišta se još uvek uspinjao prema oblacima, sada još crnji na pozadini prosvetlelog neba. Lagani vetar  koji je duvao prema severozapadu je otkidao pamučaste pramenove i bezazleno se igrao njima. Kada sam pogledao u ponor ispod sebe videh je, kako mala i lomna, u onom svom pohabanom mantilčiću, odmiče pustom Ulicom Žarka Zrenjanina prema donjem gradu. Bila je jedini živi stvor na potpuno umirenoj slici. Pratio sam je pogledom dok sam mogao, dok se nije potpuno utopila u sivilo draperije koju su činile donjogradske fasade presvučene prozračnom izmaglicom jutra koje se razvidnjava.

                                                                   nazad