SIVA EMINENCIJA

         Još u srednjoj školi učestvovao sam u organizovanju nekoliko akcija, među kojima je bila najvaznija "Uredimo školsko dvorište". Pre toga je nas razred pobedio na takmičenju za najlepsu učionicu. Ja sam se, sledeći Lukača, u estetici školske zgrade i dvorišta zalagao za istovremeno jačanje kako subjektiviteta tako i objektiviteta iznad nivoa svakodnevice. Niko me nije pitao šta to znači. Drugarice i drugovi u razredu nisu voleli odlikaše. Nisu me voleli ni profesori. Mangula, fiskulturnik, me je čak otvoreno, kao i ostali đaci, zvao Smrda. Jedino sam kod njega imao četvorku. I to mi je na kraju godine dodeljivalo nastavničko veće. Inače bih imao trojku.Da me je barem zvao ,,debeli". Recimo, ,,Uzmi debeli veći zalet", nego je onako pred svima pravio sprdačinu. ,,Pre će, Smrdo, kozlić tebe da preskoči nego ti njega", umeo je da kaže.Niko, međutim, nije mogao da mi ospori da sam jedan od najzaslužnijih za prelaznu zastavicu koju je dobilo odeljenje, a u organizovanju uređenja školskog dvorišta stekao sam iskustvo koje će mi mnogo pomoći kasnije u zivotu.

        Na prvim godinama studija poprilično sam oslabio. Duga kosa mi se brzo mastila. Crni džemper koji sam nosio na golo telo nisam nikako uspevao da izvetrim. Nedostajale su mi tople domaće kifle sa puterom. Prava mi nisu najbolje išla. A ni ekonomija. Kako izađem na ispit, blokira mi se mozak. Bilo mi je svejedno, učio ne učio, indeks sam popunjavao peticama. ,,Oduvek sam bio odlikaš", rekao sam roditeljima onog leta kada sam drugi put izgubio prvu godinu ekonomije. I samom mi je bilo jasno da nešto moram da učinim sa sobom. ,,Učlani se u Partiju", savetovao me je otac, ,,zaobilazni put je ponekad mnogo direktniji". Nikada, mislio sam. U tim godinama deca obično pogrešno odgonetaju poruke svojih roditelja.Veći deo vremena provodio sam na reci, a naveče sam odlazio u Mesnu zajednicu na igranke. Bio je to u stvari klub koji se zvao "Grafičar", jer je nekada pripadao grafičkim radnicima, ali posle su prostorije dodeljene mladima. Muziku je puštao neki Ćora koji je par godina kasnije otišao u Nemačku i od onda svakog leta navraća kući u malim, brzim kolima. Kaže da ima sopstvenu diskoteku u Hanoveru i restoran koji se ranije zvao ,,Dalmacija", a sada mu je promenio ime. Taj Ćora je onda imao najbolje ploče u gradu. Sve od ,,Boni M" i ,,Širli i kompani", sto ponavljaju "shame, shame , shame" i tako šest - sedam puta, a od Patrika Hernandeza, ,,Born to be alive". Diskoteka se nalazila u podrumu "Grafičara" a na spratu su bili stolovi za bilijar.

Od pića si mogao da kupis pivo i jupi. WC je bio mokar, mogao si samo sa vrata da se ispišaš u mrak. Za nešto veće bolje da si išao u dvorište.

        Većina mojih školskih drugova već je odslužila vojsku. Mnogi su se i zaposlili. Neki, i to oni koji su bili slabiji učenici, upisali su se u Partiju i imali šansu da napreduju u karijeri. Caka, koji je od mene prepisivao matematiku i fiziku, postavljen je za jednog od šefova u Trgovinskom preduzeću ,,Jedinstvo". Već je kupio plac za zidanje kuće. Moja mama je tvrdila da će jednog dana postati direktor. A nije imao tri čuke sa brojevima. Kada je on mogao kao maturant gimnazije da obavlja odgovorne poslove, što ne bih i ja. Imao sam reprezentativnu srednjoškolsku diplomu ali, shvatio sam očevu ideju, nedostajalo mi je dodatno poverenje društva.

        Kancelarija sekretara mesne zajednice, druga Vlajića, nalazila se takođe u "Grafičaru". Osim slike druga Tita i nekoliko pehara u njoj nije bilo nijednog ukrasa.

        - Svaki estetski proizvod u našem okruženju - rekoh nakon upoznavanja - nastaje iz učinka pojedinaca, ali njegova bit je zasnovana na objektivnim nužnostima materijalne i društvene prirode.

        - Hm, hm - potvrđivao je drug Vlajić. Pogled mu je bio upitan. 

        - U estetskoj objektivizaciji naše stvarnosti malo je partikularnosti. Mislim, svaki pojedinac bi mogao doprineti lepšem izgledu naše mesne zajednice. Pogledajte ulice, fasade, park - pojasnih.

        - Da, da, potrebni su nam takvi omladinci sa inicijativom - složio se drug Vlajić - samo možeš li ti to malo da razradiš. Ni drug Tito ne govori u vetar nego svoje ideje baca na papir.

        Tako sam tog leta, kada sam odlučio da se više ne vraćam na studije, pristupio izradi svog prvog nacrta akcionog programa, onog koji će mi utrti dalji put. Bilo je to remek-delo pod naslovom ,,Uredimo svoju mesnu zajednicu", a program su dve godine kasnije preuzele i ostale mesne zajednice na teritoriji opštine. Ali da ne žurim.

        Prvo sam predložio da se formira akcioni štab koji ce, obeležavajući tridesetogodišnjicu slobodne Jugoslavije, doneti etapni program. On je takođe imao trideset tačaka, za svaku prethodnu godinu simbolično po jednu, i bio je podeljen na četiri segmenta: Planski zadaci, Dogovori o izvršenju, Izvršenje i Praćenje i kontrola realizacije programa. Predvideo sam delokruge rada potkomisija, saradnju sa asocijacijama i forumima, propagandne i vaspitno-obrazovne sadržaje, saradnju sa medijima, nosioce aktivnosti i rokove. I sve to, sa uvodnim napomenama, stalo je na svega devet strana.

        Svi učesnici sa teritorije naše mesne zajednice sa oduševljenjem su prihvatili ovaj Nacrt akcionog progarama i ja sam još iste jeseni postao član Partije. Kada je nakon dve godine, drug Vlajić prešao u Opštinu, i mene je povukao za sobom. Tamo sam dobio malu kancelariju na trećem spratu i rokovnik SP-3 sa podsetnikom za organizatore. ,,Proučavaj to", rekli su mi drugovi iz kadrovske kada su me primali u radni odnos, ,,samo nemoj da iznosiš iz zgrade.To je SP-strogo poverljivo". I ja sam proučavao.

        Tako sam saznao da je jedinica za izražavanje podužne mase tekstilnog vlakna i konca teks, a za dinamičku viskoznost paskal-sekunda. Dobro mi je došlo da se malo podsetim i lekcija iz srednje škole, a naučio sam i neke nove stvari. Na primer, da čovek tokom spavanja potrosi 65 kalorija na čas, a ako se penje uz stepenice 1100. A znate li sta znaci E EJTE? To je ČETVRTAK na albanskom. HETFO je PONEDELjAK na mađarskom. Naučio sam Boforovu skalu, pozivne telefonske brojeve za sve veće gradove u zemlji, hranljivu vrednost namirnica, nazive predmetaka Si, njihove oznake i vrednosti izražene brojem kao i njihovu upotrebu. Posebna strana bila je odvojena za važnije praznike u godini. Roditeljima nisam umeo baš da objasnim šta tačno radim. Moj posao se sastojao od zametanja tragova. Što me manje vidiš, to sam efikasniji. ,,Znači, protokol”, ,,zaključio je otac”. Dočekuješ druge fanfarama. Oni će da te isprate. Ako zaslužiš!”Kolege iz opštine nisu mi se mešale u posao. Mog nadimka se niko nije sećao. Kasnije će me prozvati Bad. Po glumcu Spenseru.

       U vojsku sam otišao sa preporukom. Tu su ponovo došle do izražaja moje sposobnosti. Prvo sam organizovao proslavu devetog septembra, dana ustanka naroda Istre, Trsta i slovenačkog primorja. Služio sam u Ajdovščini. Za recital ,,Pesma crvenog vojnika" dobio sam sedam dana nagradnog odsustva, a za priredbu pod nazivom ,,Danas je budućnost" značku primernog vojnika. Organizaciju proslave 16. jula, dana tenkista JNA uradio sam im besplatno. Već sam se pakovao da idem kući.

        Iako mi je nedostajala mamina kuhinja, vratio sam se sa deset kila više nego što sam imao kada sam otišao. Drug Vlajić je u međuvremenu postao predsednik opštine. Čestitao mi je na primernom vladanju u vojsci. Video je, reče, moju karakteristiku. Trebalo je da se ženim, mislio je. Naći će se i neki stan, Opština uvek ima nešto za zaslužne sportiste, istaknute samoupravljače, dobrovoljne davaoce krvi... Vratio sam se u staru kancelariju gde me je čekao novi rokovnik SP-2. Mogao sam početi sa radom.     

        Prvo sam organizovao akciju ,,Priroda-zdravlje-lepota", koja je predstavljala nastavak već posustalog opštinskog programa pod imenom "Uredimo svoju mesnu zajednicu". Pošto je opštinski program bio veoma širok i sadržajan, izradio sam jedan kratkoročniji. Omeđio sam mu rok od 25. maja do 5. juna - svetskog dana zaštite čovekove sredine. Izrada opštinskih programa mnogo je jednostavnija od onih u mesnim zajednicama. Dokumenta koja sam sada pisao imala su obavezujući karakter. Prvo sam zacrtao da se pri svim školama i radnim organizacijama na teritoriji opštine formiraju posebni petočlani odbori koji treba da sačine svoje programe konkretnih aktivnosti. S obzirom da su pioniri već učestvovali u akciji pod nazivom "Domovino naša pod suncem slobode", trebalo je samo da se dodatno pojačaju aktivnosti na zaštiti i unapređenju zaštite čovekove životne sredine. Mimo ove dekade predvideo sam trajno propagiranje očuvanja prirode i društva predlažući foto-izložbe, plakate, markice, značke, panoe, rikvande, prelazne zastavice, predavanja, okrugle stolove, omote za sveske. Odziv je bio izvrstan. Po školama, radnim organizacijama, mesnim zajednicama, kućnim savetima, dečjim vrtićima, domovima zdravlja, domovima kulture i na bezbroj drugih mesta vodile su se intezivne rasprave o ugrozenosti naše sredine i krojili dugoročni planovi i odgovarajuće organizacione forme koje bi obezbedile trajan karakter ovom programu. Akciju su podržali i Dom staraca i Dom slepih.

        Imao sam dosta posla. Organizovao sam programe povodom 8. marta, 15. aprila, 1. maja, dočeka štafete mladosti u našoj opštini, 27. juna, 4. jula, 7. jula, 24. oktobra, Dana oslobođenja grada od fašizma i 22. decembra. Drugu Vlajiću se sviđalo kako ja to radim konstruktivno. Možda ovako na papiru, moj posao izgleda jednostavan, ali treba probati samo da se uradi maršruta kretanja savezne štafete mladosti na teritoriji naše opštine pa će se odmah videti koliko tu ima problema. Njeno kretanje treba uskladiti sa polascima lokalnih štafeta iz svih mesnih zajednica u gradu i mesnih zajednica u naseljenim mestima. Za to je potrebno organizovati radne dogovore sa svim strukturama u mesnim zajednicama, informisati pionire, omladinu i građane i organizovati spontani izlazak sa transparentima na ulice i gradski stadion. Da ne govorim o kulturno-umetničkom programu, koji se čitav dan snima i izvodi na plej-bek, i sastavljanju teksta pozdravnog telegrama Predsedništvu CK SKJ i SFRJ.

        Ali to nije bilo sve. One godine, koja se može smatrati prekretnicom u mojoj karijeri, opština je doprinela u akciji uterivanja TV pretplate, vođena je siroka rasprava o novom paketu stabilizacionih mera, građani su organizovano dali podršku našem nastupu na Šestom samitu nesvrstanih u Havani i organizatorima Mediteranskih igara, a održan je i jedan protesni skup kada je italijanski bokser ujeo našeg Bogujevcija u Splitu. Ugledajući se na beogradskog fantoma, i u našem gradu se pojavio jedan ludak koji je divljao ulicama u beloj "zastavi 101", ali mi smo ovu pojavu osudili na javnim skupovima dajući preko sredstava informisanja punu podršku organima unutrašnjih poslova.

        Da se ženim, jednostavno nisam imao vremena. A i kako da napustim ostarele roditelje. Još sam se udebljao. Jedna daktilografkinja sa drugog sprata posmatrala me je izazovno, ali ona nije bila moj nivo. Ja sam ipak bio samostalni referent. Nisam čak imao ni nekog šefa. Na sastanke kod druga Vlajića pozivali su me povremeno da bih dobio instrukcije. Mogu reći da mi to čak i nije bilo potrebno. Dobro sam znao svoj raspored.

        Jednog od onih retkih jutara kada sam zakasnio na posao, pozvali su me hitno u kancelariju 115. Na stolu sam zatekao samo kratku poruku. Poziv na prvi sprat je obično značio neko dodatno angažovanje. Bio sam sasvim zadovoljan svojim životom na trećem. Imao sam lep pogled na trg ispred zgrade, kafe kuvarica mi je bila u blizini, NjC takođe. Nisam imao mnoge potrebe da se šetam po opštini. Tog dana sam shvatio da je ne poznajem dobro.

        Opština je stara trospratna zgrada sa dvorištem u sredini. Glavni ulaz je sa one strane gde se nalazi popločan plato, dok je sporedan pozadi, na drugoj strani prstena. Ne bih time hteo da unosim zabunu, zdanje je četvorougaonog oblika. Rekao sam već da se moja kancelarija nalazila u pročelju zgrade, soba 115 je bila na onoj severnoj strani, na kojoj je bilo pođednako mračno i hladno i leti i zimi. Spustio sam se stepenicama i krenuo da kružim prateći rastući niz brojeva na vratima. Da sam pošao sa desna na levo, brojevi bi opadali. Ne znam zašto toliko o tome pričam? Valjda zato što vrata sa brojem 115 nikada nisam zapazio, a i zato što kada sam tamo jednom ušao nikada više nisam izašao.

        Soba 115, kao i većina prostorija u kojima sede načelnici odeljenja, ima prijemnu kancelariju. Tu nije bilo nikoga. Sa tranzistora se čula tiha muzika, kao da je sekretarica upravo izašla. Bila su tu još dvoja vrata. Pokucao sam na najbliža i ne čekajući odgovor, ušao. Našao sam se u istoj takvoj, praznoj kancelariji. Sve je delovalo zapušteno, pohaban nameštaj i polica puna registratora sa kojih kao da mesecima nije brisana prašina, ali tek kasnije sam spoznao zašto sam se osećao nelagodno. Ni u prethodnoj, ni u ovoj prostoriji nije bilo fotografije druga Tita. U tom trenutku na suprotnom zidu kao da se nečujno razmakoše zastori i pojavi se onizak proćelav čovek prozirnih očiju. Reče da se zove Isidor i da je čuo za moje organizacijske sposobnosti. Dok me je propitivao o roditeljima i završenoj školi, povremeno bi ubeležio nešto u rokovnik sličan mom. Bio je neznatno manjeg formata ali podeblji.

        - SP-1 - rekoh.

        - Ne, samo SP. A postoji i SP-t - dodao je. Strogo poverljivo-tajna.

        Pričao je sa izvesnom dozom snishodljivosti koja je u svakom momentu delovala dovoljno ironično da bi čovek u nju s pravom mogao posumnjati. Rekoh mu da ranije nisam primećivao njegove kancelarije.

        - Stvorili smo kod ljudi uslovni refleks da zaziru od svega što je zapadno. Zato niko ne bi primetio kada bi u ovom krilu iščezao i vod vojnika. Naša vrata vide tek oni koji to stvarno žele - odgovorio je.

    Tražio je da mu detaljno izložim svoj metod rada. Povremeno bi primetio da je bilo i boljih načina da se pojedine akcije realizuju, ali se uglavnom slagao sa onim što sam preduzimao.

        - Ovog puta nam treba mnogo delikatnija usluga. Potreban nam je mađioničar, veliki iluzionista iza koga ne ostaju tragovi - reče na kraju mog izlaganja.

        Radilo se o tome da su se direktor i glavni urednik lokalnih novina oteli kontroli. Sledio ih je veći deo redakcije. List je otvoreno kritikovao neke objektivne slabosti našeg društvenog uređenja. Svaki sistem ima jače i manje jake karike u lancu, pa i naš, međutim lokalne novine se nisu bavile konstruktivnom kritikom nego kritizerstvom. Trebalo je da rasturim redakciju.

        - Ja sam do sada radio samo konstruktivne stvari - rekoh.  

        - Dobro organizovana destrukcija je apsolutno konstruktivna - odgovorio je.

        Potrebna je ista minucioznost u planiranju svakog detalja, mnoštvo dogovora i telefonskih poziva, samo ovog puta bez nepotrebnih svedoka. Još bi nas optužili da gušimo slobodno novinarstvo, a mi ga, naprotiv, oslobađamo od birokratskih uzurpatora. Mogu li to da uradim, pitao je? Kazao sam da mi treba nekoliko dana da sve osmislim, pa ću onda da se javim.

        - Ne - kazao je Isidor ne skidajući osmeh sa lica - potražićemo mi tebe. A o ovome se ne priča ni u paklu.

        Baš je dobro što nisam oženjen, mislio sam dok sam izlazio. Drugi bi se pred ženom sigurno izlajali. Jedno je kada te majka pita za vreme ručka: ,,Šta ima novo na poslu, sine?", a sasvim drugo kada te žena noću priklješti u krevetu. Isidorova sekretarica se još nije vratila. Tranzistor je i dalje prenosio neku laku muziku. U prvom trenutku nisam bio siguran za koju od dve kvake treba da se uhvatim, a onda sam otvorio vrata koja su vodila u hodnik sličan onom kojim sam došao. Bio je to, shvatio sam, paralelni prolaz kroz zapadno krilo. Ako njime produžim, izaći ću negde kod kancelarije druga Vlajica.

        Iako me Isidor nije ponudio pićem, bešika mi je bila prepuna. Shvatio sam to kada sam ugledao mušku i žensku cipelicu. Obe pločice su se nalazile na istim vratima, što u zgradi nije bilo uobičajeno. Toalet je bio pristojno čist, očigledno manje korišten nego na ostalim spratovima. Baš imaju sreće ovi iz, pomislih... i zastadoh. Shvatih da ne znam u kom sam to odeljenju bio. Na vratima ništa nije pisalo, a Isidor je neprekidno govorio u prvom licu mnozine.

        Hodnik je bio neuobicajeno dug, i što je još čudnije, krivudav. Kao da je naknadno provučen između postojećih prostorija. Ko zna kakve su sve rekonstrukcije bile potrebne da bi se povezale ove pomoćne kancelarije. Iza svake krivine očekivao sam da  ću ugledati neki prolaz prema jučnom krilu. Sva vrata su izgledala slično ali ni u jednoj kancelariji nije bilo službenika. Tek kada sam bacio pogled na sat, shvatio sam da je prošlo tri. Barem da mi neka čistačica pokaže izlaz, razmišljao sam. Znao sam da one obično zasednu na gornjim spratovima, piju kafu i tek predveče smandrljaju posao. Tada sam ponovo naišao na NjC iz kojeg sam izašao pre desetak minuta. Bio sam iznenađen, ali dovoljno razložan. Ušunjao sam se u prvu kancelariju tražeći telefon. Nije ga bilo. Prozor je gledao na mračno unutrašnje dvorište. U hodniku je barem gorelo svetlo, ali to me više nije činilo nimalo spokojnijim. Moja mašta je imala dovoljno razloga da kreira kafkijanske ishode ovog somnabulnog lutanja.

        Negde iza pregrada, sa one strane more, uporno je zvonio telefon. Kuckajući po zidu mogao sam da odredim koliko malo mi nedostaje da izađem na svež vazduh. Ovde kao da nije bilo vetreno godinama. I kancelrijski nameštaj bio je iz nekog drugog vremena. Izlomio sam staru drvenu stolicu i njenom oblom nogom počeo da udaram u zid. Vrištao sam. Znao sam da ne mogu da provalim na drugu stranu, ali je bilo šansi da me neko čuje. Čak i za ovo, nedostajalo mi je snage. Probajte desetak minuta da udarate svom snagom o tvrdu podlogu.

        Tada mi na pamet pade teretni lift. On mora da opslužuje i ovo slepo crevo. Vrata su sigurno negde u zidu naspram kancelarija. Hteo sam da potrčim ali bilo mi je jasno da to ne bi imalo mnogo smisla. U paralelnim svetovima ne pomazu ljudske reakcije. Nadao sam se barem da će mi procena biti tačna. Da će vrata lifta biti dvokrilna i da ću ih prepoznati po ovalnim staklima u visini glave. To je onda lift koji tražim. Drugim se ne bih usudio da krenem.

        Nisam se prepustio radovanju kada sam ugledao široki ispust na zidu. Išao je od poda do plafona. Mogla je to da bude iluzija, a možda i zadnja strana neke od većih kancelarija iza pregrade. Tek kada sam prišao bliže, bio sam siguran da su preda mnom vrata lifta. Pritisnuo sam dugme, crvena lampica se upalila. Sve je izgledalo normalno. Previše radim, pomislio sam, možda mi je potreban odmor. Teška metalna vrata bešumno su se rastvorila i ja sam ušao u lift sa njegove zadnje strane. U trenutku kada sam pošao naniže, bacio sam pogled kroz prednja stakla. Negde pri sredini hodnika ugledao sam sobu 115, onu istu u koju sam ušao iza ogledala.

        Narednih dana sam imao puno posla. Moja ideja je bila da se poslužim oprobanim receptom, pa da ga malo začinim. Prvo bi grafički radnici odbili da štampaju lokalni list. Duboko bi ih uvredio antisocijalistički i antisamoupravni karakter pojedinih napisa. Onda bi se novinari lojalni vlasti pobunili protiv direktora, glavnog urednika i dela redakcije koja ih podržava. Građani bi im uputili telegrame podrške. Dalje se sve razvijalo po planu.

        Radnički savet gradskog komunalnog preduzeća doneo je odluku o selektivnom pružanju usluga. Đubretari su počeli da zaobilaze zgradu lokalnih novina. Gomila otpadaka na ulici je rasla i skretala pažnju prolaznicima na anarhiju u listu. U prostorijama mesne zajednice, građani, siti đubreta na pločniku, osudili su uređivačku politiku. Zdravlje njihove dece postalo je ugroženo kužnim otpacima. Kiosci su odbili da prodaju novine. Izostao je prihod od prodaje, a slučajno je zakasnila i opštinska subvencija. Predvideo sam da bi redakcija možda potražila drugu štampariju, ali više ne bi imala mogućnosti da joj plati. Razmišljao sam i o eventualnim ucenama štamparija isporukom roto papira.

        Nekoliko brojeva nije izašlo na vreme. Urednici fabričkih listova pisali su naširoko u svojim uvodnicima kako njihova specifična glasila ne mogu zadovoljiti potrebu građanstva za sveobuhvatnim, pravovremenim i objektivnim informacijama i da zato treba što pre prevazići nastalu situaciju. Omladinska organizacija se pobunila protiv uzurpatora. Već nedeljama izostajala je strana sa informacijama o radnim akcijama, rok koncertima i ostalim pitanjima vitalnim za život mladih. Borci su tada tražili da se izvrši diferencijacija u redakciji. Socijalistički savez, iako osnivač lista, reagovao je poslednji, puštajući sve vreme svoju grupicu novinara da rovari unutar redakcije. Izgledalo je kao da je imenovanje privremene redakcije iznudila javnost koja je tražila da se novine vrate u regularne tokove informisanja.

        Natezanje sa neposlušnim novinarima je potrajalo ali sve to je bilo predviđeno mojim konceptom koji je imao svega dvadeset tačaka. Po njega je došao kurir. ,,Do unutrašnje strane ne stiže pošta", reče. "Ne troši na nas marke, mi nemamo adresu."

        Isidora nisam uopšte video, sve do narednog slučaja. Trebalo je smeniti neke od viđenijih direktora u gradu. Partijska disciplina bila je važnija od privrednih zahteva koji su oni isticali. Posao sam izveo elegantno.

        Isidor me je nakon toga pozvao i predložio mi, pošto se već nisam ženio, da pređem na posao u republiku. U toku je bila realizacija dugoročnog programa ekonomske stabilizacije i republička ministarstva su tražila mlade i sposobne ljude. Sve više se pisalo o našim razdeobama i nepoverenju, dok je autonomaštvo u svim forumima ocenjeno kao društvena devijacija. Drug Tito više nije bio živ, u Hrvatskoj se tragalo za izvornim hrvatskim rečima, ali kod nas je bilo bolje. Političko-bezbednosnu situaciju na Kosovu u dužem vremenskom periodu, pisale su novine, karakterisao je trend       stalnog poboljšanja. Jedino što je uočena pojava srpskog i crnogorskog nacionalizma, međutim to nije zabrinjavalo. Rezultati opštepartijske rasprave o Predlogu zaključaka 13. sednice CK SKJ delovali su u narodu ohrabrujuće.

        Tako sam se posle deset godina ponovo našao u Beogradu. Prvo što je trebalo da uradim, bilo je da diskreditujem predsednike opština u nekim regionima koji su težili većoj ekonomskoj samostalnosti. Već sam imao iskustva u tim poslovima. Ponekad je dovoljno da se stvari samo malo poguraju. One potom, kao grudve snega, počinju da se kotrljaju naizgled same od sebe. Uvek će biti ljudi koji će podmetnute ideje prepoznavati kao svoje. Tako sam lomio opštinske predsednike. Po nekoliko ođednom, one tvrđe pojedinačno. Nisam ni trepnuo kada je na red došao drug Vlajić.

        Sledeća stepenica bila je savezna administracija. U to vreme neke republike već su predlagale drugačije vidove državnog organizovanja. To nismo mogli da dozvolimo. Najteže je bilo obuzdati Slovence. Bojkot njihove robe, mitinzi istine i upadi u platni promet države samo su deo planiranih akcija ili, bolje rečeno, vidljivi vrh ledenog brega. Nismo, međutim imali vremena da realizujemo sve ideje. Zemlja se raspala.

        U svoj grad se više nisam vraćao, čak ni da povremeno obiđem porodičnu grobnicu. Kada bi barem još neko umeo da mesi onakve kifle. Čujem da kažu kako zazirem od susreta sa Vlajićem. Taman posla. On je samo sitan referent u Poljoprivrednoj zadruzi ,,Napredak". Ja sam preko dana na poslu, a uveče pohađam kurseve stranih jezika. Planiraju kada ovo prođe, da me pošalju u Evropski parlament ili u Ujedinjene Nacije. Bez nas, svet bi se ulenjio. Destrukcija jeste samo drugo lice konstrukcije, ali je mnogo izazovnija. Nikada nisi siguran dokle ćeš da rasturiš ono sto je neko drugi stvarao. Berđajev je rekao da velike civilacije izrastaju na velikim ruševinama. U osvit novog milenijuma mi smo preteča budućih graditelja.

                                                       tekstovi prijatelja