Camilla

ili

Najobožavanija devojčica mog života 

U moj život je ušla kao Mirjanin prvi radni angažman. Radeći kao bejbi siter počela je da se o njoj brine od trećeg meseca rodjenja. Kada je imala nešto manje od dve godine, roditelji su počeli da je donose na čuvanje u našu kuću. Tako je ta vesela brbljivica postala deo moje svakodnevnice,  deo bez koga sam sve teže uspevao da zamislim jedan normalan dan.

Igrali smo se do izbezumljenja. Mirjana je bila zadužena za maženje, uspavljivanje i čitanje bajki, dok sam ja bio glavni organizator i izvršilac najraznovrsnijih vratolomija od kojih je ona najviše volela tarapanu zvanu "la sedia impazzita", što će reći - poludela stolica. Sedala mi je na dlan, a ja sam je podizao u vis i tako nosao po sobi menjajući iznenada, kako pravac kretanja, tako i visinu na kojoj se nalazila. Zvala me je Zio-Barba, što će reći Čika Brada.

Kada je, napunivši tri godine, otišla iz mog života, osetio sam skoro fizičku bol prouzrokovanu njenim odsustvom. Njeni roditelji su je upisali u jaslice, nije više dolazila u Ronko, tako da smo se vidjali vrlo retko. Prvi naši susreti, nakon rastanka bili su traumatični, kako za nas, tako i za nju. U našoj kući gde joj je bila posvećena cela jedna soba prepuna igračaka i ostalih njenih rekvizita nailazila je na ljubav i razumevanje koje joj je neko posle, iz njoj neobjašnjivih razloga, oduzeo. Vremenom, ona se privikla na novo okruženje ali su naši susreti sa njom i dalje prepuni obostranog obožavanja. U prvim trenucima susreta naprosto je nestajala u Mirjaninom zagrljaju kao da je rešila da se u njemu istopi, dok je posle počinjalo skakanje i ludiranje u mojoj režiji.

Obožavamo je i dalje istom snagom.

Ovo je njeno krštenje u jednoj veronskoj crkvi. Uz Mirjanu je Kamilina tetka Marija Paola, inače naša kućna lekarka.

Mi smo je medju nama zvali Kamilica dok njeno puno ime glasi

Camilla Piccolino Corsico Bocca

Snimljeno u bašti njihove kuće u Veroni. 

Autor fotografije je Kamilin otac Flavio Boka.

A ovo su moja foto-ostvarenja: