Biciklista
Pasionirani biciklista sam postao mnogo pre dolaska u Italiju. Još od ranog detinjstva bicikl je dugo bio moja neispunjena želja, san koji sam budan sanjao. To tada nije za mene bila samo igračka nego mogućnost da se savladjuje prostor i otkriva nešto do tada nevidjeno i neotkriveno. Kao dečak sam se na razne načine dovijao kako da od drugova koji su ga imali iskamčim bicikl na zajam i nije bilo sredstva kojeg u tom smislu nisam oprobao.
Prvi svoj bicikl sam dobio u petnaestoj godini kao učenik prvog razreda gimnazije. Činilo mi se tada da ću sa tim mojim "ponijem" stići na kraj sveta. Nisam se zadovoljavao samo kruženjem po gradu već sam veoma često i sa velikim uživanjem stizao i u okolna sela pančevačke opštine u kojima do tada nikada nisam bio.
Kada sam kupio dugi moj bicikl, već sam imao 26 godina. To je bio polusportski "točak" kojim je otpočela jedna sasvim nova faza u mom predavanju ovoj strasti, jer sada više nije bilo nikakvih ograničenja. Mogao sam da idem gde god sam hteo jer više nije bilo roditeljskih ograničenja. Tu mogućnost sam zista koristio na kad god sam mogao. Svugde, gde je to bilo moguće išao sam na biciklu. Sa njim dolazio na posao i stizao na različita mesta, uživajući u svakom okretaju pedala. Iako nisam bio niti sportista niti neki pasionirani amater, okretanje pedala je za mene predstavljalo zaista vrhunsko uživanje. Čak ni najgroznije poledice nisu me mogle odvratiti od odlaska biciklom na posao. Vozio sam i po snegu i po kiši...Čim je bio u mogućnosti da sedi, Mihajlo je posadjen na bicikl. Gde ga sve nisam, tako malog vodio, a dešavalo se da mi umoran i prezasićen doživljajima zaspi u korpici koja je specijalno za njega bila montirana na rudi bicikla. Sanjao sam o tome da ćemo kada odraste zajedno na biciklima stići do mora.
Pravi značaj bicikla osetio sam u vreme ekonomskog kraha 1993. godine. Tada, ne samo da sam ostao bez novca pa mi je kupovina autobuskih karata predstavljala pravi luksuz nego je i javni saobraćaj bio skoro zaustavljen. Tako sam bio primoran da do moje majke, koja živi u Rušnju, odlazim biciklom. Od moje kuće u Pančevu do mamine u Rušnju bilo je tačno 33 kilometra, s tim što sam morao da prodjem kroz ceo Beograd. Prelazio sam pančevački most koji je veoma opasan za bickliste, zatim ulazio u Ulicu 29. novembra, potom Cvijićevu, pa Takovsku, koja je predstvaljala prvi ozbiljniji fizički napor sve do Savezne Skupštine, a onda me je čekao sunovrat Ulicom Miloša Velikog sve do Nemanjine, odakle me je inercija nosila sve do pola mostarske petlje. Odatle je počinjao drugi po težini uspon sve do Topčiderske zvezde, a onda opet let nizbrdicom sve do Topčiderske crkve. Potom je sledila duga odmarajuća ravnica pored Doma garde, pa duž cele Rakovice ulicom Patrijarha Čarnojevića sve do iza "Rekorda" i "21.maja", a onda dug, dug uspon na liniji Kijevo - Kneževac pa izlazak na Ibarsku magistralu gde me je , sve do Rušnja čekala nešto blaža ali veoma duga uzbrdica. I dok sam tokom prvih odlazaka morao da se na uzbrdicama zaustavljam i odmaram, ubrzo sam postigao takvu fizičku kondiciju da to više nije bilo potrebno. Boraveći u Rušnju preduzimao sam biciklističke pohode po okolnim selima i stizao sve do pod Kosmaj.
U Italiji je bicikl bio moja prva investicija. Kupio sam polovan, dobro očuvan "brzinac" za 100 hiljada lira. Drugog prevoza od bicikla nisam imao tako da sam pedalajući okolo sticao prve impresije o ambjentu veronske nizije u kojem smo živeli. Na prvi izlet te vrste Mirjana i ja smo otišli u predivno mestašce imenom Soave iznad koga se uzdizala moćna i sjajno očuvana srednjovekovna tvrdjava dok je celo mesto bilo opasano jakim zidinama.Kada je potom Mirjana otišla kući na nekoliko meseci u biciklističke pohode sam nastavio da odlazim sam. Više puta sam odlazio do Verone prelazeći tako i oko stotinak kilometara na dan. Jedne prilike, želeći da stignem na tribinu koja je okupila ljude iz svih krajeva bivše Jugoslavije, vozio sam bicikl sve do Vićence, nekih četrdeset i kusur kilometara u jednom pravcu. Druge prilike sam, za Uskrs 1995. biciklom stigao u mesto Vello Veronese koje se nalazi na preko 1300 metara nadmorske visine.
Moj stari bicikl je još u životu. Do sada sam promenio tri volana i jedna pogonski točak. Prešao sam više hiljada kilometara, tim pre što sam na posao u veoma retkim prilikama išao kolima. Uvek biciklom, bez obzira na vremenske prilike. Više puta vozio sam pod jakom letnjom kišom, a jedan takav dažd pratio me je sve vreme puta od Verone do Ronka, odnosno celih 25 kilometara. Kako nam je, ovde unekoliko rastao standard tako se broj bicikala povećavao. Tako smo tokom jednog perioda nas troje imali četiri bicikla.
Otkako smo se preselili u Kaprino Veronese, bicikl više ne vozim. Usponi su isuviše strmi da bih sebi mogao da dozvolim svakodnevne odlaske na posao, a za uspešnu rekreaciju, moj stari bicikl nije dobar. Jednostavno, njegov prenos odgovara vožnji po ravnici. Za ova brda njegovi pogonski zupčanici su isuviše veliki. Ipak, nameravam da mu se na poroleće vratim.
Ako bude zdravlja i volje.