U boj, u boj

Najzad nam se pružila dugo očekivana prilika da se konačno obračunamo. Narod je naprosto kipeo od želje da se maši noža i puške sve osećajući da mu nešto nedostaje. Sada zna. Naše vođe su nas konačno podučile, otvorile nam oči i pokazale šta nas to svrbi pod kožom. Krv. Ko ne zna, neka proba. Ima nebrojeno mnogo mogućnosti. Jedna od njih se zove i Odred «Dušan Silni». Ko je bio loše sreće u lovu po našim siromašnim šumama, ko ima nenaplaćenih računa prema Bogu ili ljudima, neka se prijavi i neka krene u odbranu roda. Neka se prepusti najvećoj čari među ljudskim zadovoljstvima: lovu na ljude.

Naši predvodnici, lideri, grupenfireri, glasogovornici i dušebrižnici kašu da se više ne može izdržati. Tačno. Očigledno je da se sa njima više ne može izdržati, ali narod to još uvek ne zna.

Nevolja je u tome što, osim nas, više ne mogu da izdrže ni oni , što svi imaju podjednaku kivnju na one druge, što su svi povadili stare priznanice konačno dospele za naplatu. Naši narodi, bez narodnosti, krenuli su u obračun sa onima koji ih već vekovima drže u ropstvu. Krenuli su protiv Hrvata i protiv Srba. Voždovi za sada ne ratuju , nisu im još podigli bojne čadore na našim poljima koje tek treba zaliti našom krvlju. Još im nisu mobilisali sinove ni unuke. Za sada u boj idu samo Srbi i Hrvati. Vođe još čekaju, još se nećkaju, neki još i pričaju da sve ovo nema veze sa njima. Neki čak i računaju pa kažu da je od poslednjeg velikog klanja prošlo već pedeset godina. A ko je još video da jedna prava balkanska zemlja toliko dugo izdrži bez krvi? Niko. Zato krvi mora da bude, poručuju nam tvorci naših budućih srećnih država od kojih neke ni hiljadu godina nisu uspeli da se sastave, pa je, eto, upravo sada kucnuo čas.

Niko u tim krajevima da se zapita da li nešto što ne može hiljadu godina, može ikada i može ikako.

* * *

Neki su se od sveg srca nadali da rata neće biti. Govorili su da ima šanse za ovu zemlju, da ima nade za ovaj narod. Moglo je i to, ali samo čudom Božjim. Nikako drugačije. Jer kada je na ideološkom prestolu naše zajedničke svesti nacija smenila klasu u dubinama našeg društva počeo je da se razvija proces po surovoj i suludoj formuli. Finale gledamo.

Formula se zvala magarčenje naroda. Trenutno, ni jedan narod u Evropi ne trpi ovakvu obradu. Osim nas koji smo preživeli socijalizam i verovali u zemaljske bogove. Ali, dok smo proteklih decenija lovili imaginarne neprijatelje i, s vremena na vreme, u pomanjkanju istih , ponekad morali da ih svojim rukama napravimo , a zatim likvidiramo, sad nam se nude vrlo konkretni protivnici : pripadnici drugih naroda.Istina, ne smeju još naši bojovnici da se precizno izraze pa nas pozivaju isključivo u vojnu protiv ustaša i četnika ali i jedni i drugi dobro znaju da su ustaše i četnici samo drugo ime za Hrvate i Srbe. I svi koji su do sada poginuli bili su samo Hrvati i Srbi. U Splitu se nedavno nije pucalo na JNA, već na «srpsku» JNA a poginuo je momak Makedonac kao žrtva antisrpskog metka.

Očigledno nema logike. Nema je kada je reč o tim najvulgarnijim oblicima ispoljavanje šovinističke histerije. Na makro planu, sve ima svoj red i predvidljivi tok. U politici ništa nije slučajno pa ni stihija: najveća moć i najveća slava pravljene su od krvi i smrti.

Sve druge priče o tome su gole laži koje se pričaju otkako je gavran pocrneo.

* * *
Mudri Grk je odavno rekao: dajte mi polugu i oslonac i pomeriću Zemlju. Današnji mudrac kaže: dajte mi TV dnevnik i novinu – narodnu miljenicu i napraviću od puka šta vam je volja : stado, vojsku, anđele, đavole... Kao u američkom filmu «TV mreža» u kome jedan televizijski voditelj sugeriše gledateljstvu da proturi glavu kroz prozor i urla e da bi se nekako rasteretilo, tako i ovdašnje televizije vitlaju našim dušama kao pocepanim najlon kesama.: Juriš na kasarnu, pali sveće, gasi sveće, u boj, u boj, za narod svoj, sagni glavu, digni glavu, pušku o rame, metak u cev...Sluša naš puk, naši unezvereni i ustrašeni pukovi, začuđeni šta se to zbi, kad sve ovo započe, ali i pored svih ovih pitanja, poslušno se postrojava i egzercira: lezi, diž' se, lezi,diž' se...

* * *

Za sada jedino poginulima nije dobro. Oni su svoj rat završili. Za njima plaču bližnji, majke, žene , deca. Plaču i sanjaju osvetu. Mi, koje rat još nije opekao, vodimo pametne razgovore o tome da li su mupovci preklani ili je to učinak «tompson» pogodaka, hoće li se njih dvojica sastati bez ostale četvorice? Šta će uraditi vojska i ko je sledeći na redu. Za to vreme naši momci dobijaju pozive za vežbu. Rat nam se polako uvlači u kuće čak i onda kada ne uključujemo televizor.

Rat? Da li je u Libanu ikada bilo rata? Ne, otkud! Bilo je samo mrtvih i unesrećenih. Na hiljade..

                                               Contra bellum