Ko to tamo truje ?

Osećaj vlage u cipelama ili sopstvenom krevetu ne mora biti posledicom loših đonova ili spavanja sa sitnom decom. U poslednje vreme, kao potmula ravničarska voda kao čuma, zla kob, kao porodično prokletstvo u naše živote uvukla se politika. Dan nam počinje i završava se politikom, ona je naša glavna tema na poslu, porodičnim sedeljkama pa čak i na pecanju. Iznenada smo sve naše poznanike, prijatelje i rođake podelili na naše i one druge. Oprezno se ispipavamo na porodičnim slavljima, hvatamo ko je za koga, strepimo od prejake reči koja će nenadano poljuljati naše do sada stabilne porodične i drugarske odnose. Prebrojavamo se i svrstavamo u «crvenu bandu» ili vukove četnike.

                                                        * * *

Zaista ima mnogo načina da ljudi svoj život učine zanimljivijim i uzbudljivijim. Mi smo u tome majstori nad majstorima. Ali, da li je reč o majstoriji ili o večitom prokletstvu? Da li smo samo u jeznom grču jednog dugačkog sna koji smo pedeset godina mirno sanjali nesvesni da nam je pokrivač spao, krevet se srušio, jastuk otanjio, soba ishladila i ispunila promajom? Kaplje i prokišnjava na sve strane. A da bi se učinilo makar nešto treba prvo ustati, osoviti se, stati na noge, izdržati stud i mraz, zatvoriti polupane prozore...Ostanemo li tamo gde smo budućnost će nam biti još neizvesnija.

Svi koji su u krevetu umrli, umrli su ležeći, onaj ko je ustao – taj se spasao.

                                                       * * *

Najnoviji komentatorski hit po našim novinama i televiziji je tvrdnja da stranke manipulišu decom i omladinom. Tvrdnja se odnosi isključivo na opozicione partije jer vladajuća stranka, budući da je bezgrešno začeta i rođena, nije u stanju da manipuliše ni sa kim a kamo li sa decom. Dokazi za pomenutu tezu su brojni. Da li je neko ikada video gomilu mladeži da kliče SPS - u ili podiže ruku drugačije osim sa tri raširena prsta? Nije. Nije li to dokaz da se SPO, najmoćnija opoziciona partija, duboko uvukla pod naše školske klupe, krevetiće u obdaništima, u kabinete, dnevniuke i ocene?

Nije. Da jeste, ovi izbori bi pripali opoziciji. Da jeste, svi bi profesori i vaspitači trebalo da su članovi Srpskog pokreta obnove. A nisu. Naprotiv. Kako je onda taj veliki i zli vuk uspeo da napusti priču o Crvenkapi i uvuče se u dečje živote?

E, ovde počinje jedna mala lagica, jedno lažolence tako svojstveno našim velikim manipulatorima javnošću, kreatorima i tvorcima naše svesti. Čak i laicima je jasno da i vladajuća partija i najjača opoziciona stranka jašu istog nacionalnog konja, Šarca, Jabučila, Ždralina... I što ga naša ljuta državna propaganda više mamuza i propinje, što više duva u srednjovekovne trube i raspiruje strah od svih i svakoga, što nam više umnožava neprijatelje i dušmane, to će i SPO sve lakše uspevati da dokaže da su Srbi – Srbi, odnosno najtragičniji narod na svetu protiv koga su se urotili svi, a nročito komunisti, ustaše, Šiptari, Slovenci, Muslimani, marsovci i Luksenburžani.

Nacionalno sadejstvo ove dve srpske partije počelo je još na onim čuvenim mitinzima kada se klicalo »Slovenija laže». U Pančevu su takve i slične parole izvikivali upravo klinci isterani iz škola da na trgu brane čast nacije.

Da li su potom naši dečaci i devojčice, omladinke i omladinci mogli u zvaničnim sredstvima informisanja (televizija, «Politika» itd) da pronađu i jednu jedinu pozitivnu odrednicu koja bi se odnosila na zapadne jugoslovenske republike? Nisu. Govoreno im je da su to samo ustaše, prodane duše, deželaši, grobari srpskog naroda i buduće Jugoslavije. Može li se, onda, posle toliko prosutog nacionalnog otrova očekivati da u dušama mladih tako prijemčivima za sve što je neobično i opasno, nikne bilo šta drugo osim mržnje?

S druge strane, tri podignuta prsta su postala simbol protesta i bunta protiv svega što steže i guši. A celo jugo - društvo guši se u beznađu i neprespektivi. Ima li stoga većeg zadovoljstva nego tati koji te nervira i koji ti vazdan popuje, pridikuje i uz to do bola obožava Slobu, pokazati tri raširena prsta?

Tu je sav otpor i sav gnev. Dole očevi, uzvikuju naše junoše, dok se nama čini da viču protiv vlade.

Iako nama već odavno izgleda da sa one strane republičke granice živi neki sasvim drugi svet, ipak nije tako. Iste se stvari dešavaju, isti društveni procesi pa samim tim ista mržnja truje dečje duše. A kad nam se jednom klinci budu dohvatili za guše i potegli svoje nacionalne kame, noževe i čakije, biće ubeđeni da čine najpravedniju stvar na svetu.

Jer ima li šta vrednije nego pobiti sve te ustaše, četnike, i ostalu komunističku bandu?

Naši očevi i oci vođe i vrhovnici, duboko zavaljeni u hlad svojih rezidencija, organizovaće tim povodom jedno sociopsihološko istraživanje zabrinuti nad činjenicom da naši njihovima isključivo seku uši, a poznato je iz istorije da je najbolje vaditi oči.