album sa fotografijama

IV9

Željko Jocić

Sećanja

Sličica treća:

Odmah pored gimnazijske zgrade, kada se krene prema Tamišu, sa leve strane je bila, mislim trospratna zgrada, u kojoj su živela na prvom spratu dva moja gimnazijska i Zmajeva drugara preko puta jedan drugoga:  Lazar Vujanić i Nenad Stošić.  Nisam se niti video niti čuo sa njima od 1983. godine (desetogodišnjica maturiranja) ali u ono davno vreme sam često svraćao i navraćao zato što mi je to bilo lako i zato sto je, naročito Laza, voleo druženje (ne toliko i učenje)  pa smo provodili dane (a nekada i večeri) u raznoraznim vanškolskim aktivnostima. Nekad, i uz prisustvo naših profesora.  Sećam se Mome Paraušića koji je ponekad sa nama drugovao, možda i sam se sa nostalgijom  sećajući svojih mladalačkih vragolija.  Laza je bio dobar sportista, fudbaler i košarkaš, pa sam sa njim bio i član košarkaškog kluba u jednom od okolnih sela (u ovom trenutku ne mogu da se setim  imena) u blizini Pančeva.  Njega smo zvali Laza mamina maza  zato sto je imao roditelje, naročito majku koja mu je kao jedincu nastojala pa pruži ugodne uslove života.  Znam da  su njegovi roditelji uvek  bili gostoprimljivi prema nama, Lazinim drugovima. Takodje se sećam  da smo provodili vreme u tvoj zgradi ne samo u njegovom stanu već i u podrumu, igrajući poker, a na krovu te zgrade smo se igrali sa golubovima. 

Druženje sa Nenadom Stošićem, je bilo sasvim drugačije i, na žalost, poremećeno njegovom bolešću u četvrtom razredu gimnazije.  Ali, u ranijim godinama on je bio prava avangarda sa novim interesovanjima iz oblasti muzike, meditacije, joge  i ostalih ezoteričnih oblasti.   Sećam se da je on prvi umeo da stoji na glavi, kao jednoj od poza iz joge koju nije bilo lako savladati. Znam da sam mu zavideo na  neobičnosti i stavu da ga nije bilo briga šta će svet da kaže.  On je pokušavao da se nađe i verovatno razume nerazumljive delove svoje psihe. S njim sam voleo da pričam i odgonetam specifičnosti njegovog realiteta.  Razmišljajući o njemu, setih se mog jučerašnjeg razgovora sa ćerkom Simone, koja ima 17 i po godina i koja mi reče da ona ima sposobnost da se druži sa osobama sa obe strane spektra.  Na jednoj strani za društvenim osobenjacima (kao sto je bio Nenad) a na drugoj sa osobama koje svako želi u društvu (kao sto je bio Laza).  Drago mi je da sam i ja imao privilegiju da upoznajem i prihvatam ljude različitih karakteristika i talenata, bez predrasuda i ishitrenog kritičkog stava

(pisano 28.jula 2011.)