IV8

Aleksandar Mijatović, na vest o smrti

Piše Ivana Munćan

Aleksandar Saša Mijatović je preminuo na rukama svoje majke Mire, u četiri sata ujutro, 25. jula. Meni posebno draga Sašina mama je sve svoje jade i tuge sa mnom podelila. U popodnevnim satima, dan pred Sasinu sahranu sam pokušala da nađem nekoga iz naše generacije ko bi bio spreman i voljan da ga sa par reči isprati. Svi koje sam uspela da pronađem i kontaktiram, ili nisu bili u Pančevu, ili kao naš dragi Mića Jovanov, iz posebnih razloga, nisu mogli (Mićo, hvala ti neizmerno), a ima i onih koji jednostavno to nisu želeli iz ko zna kojih razloga. Uglavnom, ubrzo posle Sašine sahrane, od jedne drugarice sam saznala krajnje dirljivu vest: Naš drug iz razreda (IV3) Veljko Žunić je došao na Sašin ispraćaj sa namerom da samo prisustvuje ovom tužnom događaju i bio vidno potresen...Vladala je mukla tišina...Niko ni glasa da pusti...U poslednjem trenutku, pred spuštanje sanduka u raku,Veljko se usudi da progovori isprati svog druga. Istina, jeste da je Saša mnogima bio neobičan i nedostupan ali, svi smo mi svoji na poseban način. To treba poštovati do groba i dalje od njega. Veljku ja neizmerno zahvaljujem jer kao da je čuo moje molbe iz dalekog Minhena, kao da je znao kolika je moja želja bila da Sašu isprate ljudi koji su mu bili bliski i dragi. Ja sam nažalost opet falila.

Htela sam samo da primetim da Sašinu smrt,kao i njegov život od 58 godina niko, ama baš niko ni jednom rečju nije spomenuo! Kao da ga nikada i nije bilo među nama, kao da je od rođenja već bio mrtav i kao da nikome od svih nas i nije bio drug! Aleksandar Mijatovic je bio i novinar, pisac, intelektualac posebnog formata i filozofskog duha. Ja bih rekla da je bio neshvaćini među prosečnima. Genije između dva sveta, osobenjak za one koji su ostali na starom mestu a velika duša za one koji su ga pratili. Pitala sam i njegovu majku šta ona misli ukoliko bih ja opisala nekoliko svojih uspomena o njemu. Samo je rekla da se ja ne blamiram i da ne zeli da mi se bilo ko smeje sa neke strane sveta, od bilo kog mesta i iz bilo koje slepe ulice. Tetka Mira, Sašina mama, je jedna izuzetno hrabra i jaka žena. Klanjam joj se i voleću je uvek.

Vama, mojim drugaricama i drugovima iz gimnazijskih dana se čudim ! Niko nije stigao do danas ni REČ da kaže o našem zajedničkom drugu, kolegi, Aleksandru Saši Mijatoviću! Pre nekoliko godina sam ga pitala zašto bar on nije dolazio na susrete naše generacije. Odgovor znate bez da vam kažem. Takodje sam isto doživela u jednom razgovoru sa mojom drugaricom iz klupe, nikad prežaljenom, Slađanom Todorović. I njen stav i misao o susretima su me jako rastužili. Ne znam tačno kada je i ona napustila ovaj svet ali mislim da je bio mesec avgust, pre pet godina. KO se jos i nje seti? Saša je tek skoro otišao, ništa o njemu ne piše i pitam se da li iko na njega misli kao ja?

Živeo je buran i ne preterano zdrav život, bio je boem po meri nekog fiktivnog priručnika za boemiju. Umeo je da ne dozvoli da ga drugi oblikuju i imao je hrabrosti da kaže - ja NEĆU ! Svašta je umeo. Mnogo i duboko je voleo ljude koji govore i prate ISTINU ! Čovek koji nikada nije slagao, treba ponovo da se rodi ! Od iste majke i oca ali da živi u nekoj drugoj zemlji i među drugim ljudima i drugačijim uslovima, u skladu sa njegovim sposobnostima i vizijama. Znali smo se još iz osnovne škole i uvek verno družili. Konflikta manjih je bilo ali su bez većeg značaja. Mnogo mi je pisao i delili smo kroz godine puno toga. Sve čuvam kao da će sutra ponovo da se vrati i pita me, ej gde ti je to...U Sašino ime sam sve ovo vama pisala. On bi imao daleko žešćih reči od mene. Doduše, ne bi ni slova napisao, po njegovom običaju. Ipak, meni je želja i neizbežna potreba da vam se svima obratim. Da vas pitam koliko vam je značio drug, kolega, saputnik. Dokle god mislimo na nekoga dragog i vrednog, on će ostati sa nama!
VELJKU HVALA DO NEBA !
Žunke jesi DRUG !

Dragi Sasa,izvini,i ne zameri,rekao si da sam kao majka Tereza ali i ponekad brljiva,sto mi i dobro stoji.
Ja te uvek samo volim,onako blesavo i šašavo pa sta ...
Tu smo i stigli, ti i ja. Počivaj u miru, spokojan. Hvala ti za svaki nas dan !

*Tekst preuzet sa profila FB grupe "102. generacija Gimnazije Uroš Predić"

nazad