Slavoljub Kačarević (reč na sahrani u Kovinu 25. 3. 2014.)
Biserka, naša drugarica, direktorka i prijatelj, bila je naš „faktor sigurnosti", glas razuma i oličenje solidnosti. Kada je ona tu, znalo se da će sve biti urađeno dobro, pametno i pošteno.
Mi u Informatici, svi smo je voleli a najviše oni koji su je najbolje poznavali. Stalno smo otkrivali kod nje neke nove vrline i znanja, uprkos njenoj prirodnoj skromnosti. U njenoj blizini niko se nije osećao ugrožen ili neravnopravan iako je bila nadmoćno inteligentna, toliko da smo svi mogli pred njom da se stidimo.
Na poslu je delovala na okolinu sopstvenim primerom: dolazila je među prvima i odlazila među poslednjima a sve što je radila težilo je savršenstvu. Iz toga se razvijalo poštovanje koje su prema njoj osećali svi koji su je znali.
Izgledalo je da može da reši svaki inženjerski problem. Ona se opet, skromno šalila, govoreći kako „svaki sistem ima neodoljivu težnju da proradi" ali pod njenom rukom tako se zaista i događalo, sve je postajalo dostupno i izvodljivo. Tek ako bi čovek sarađivao u njenom timu, video bi koliko ozbiljnosti i energije ona ulaže u sve što radi.
Znala je da se raduje prijateljima i da saoseća u tuđim nevoljama. Naizgled nežna, ženska osoba, Bisa je bila najčvršća moguća podrška, u poslu i prijateljstvu, i to kada je najteže. U raspravama je bila strpljiva ali je uvek imala sopstveni stav koji je hrabro branila, neumitno pametno i uverljivo.
Za mene su razgovori sa njom bili blagotvorni, otrežnjujući i prosvetljujući, najbolji poklon koji može da se dobije od pametnog čoveka. Dobijao sam od nje i dragocene knjige i uvek me je iznenađivala onim što je pročitala i znala, izvan njene inženjerske struke u kojoj je inače bila pravi autoritet.
Umela je da priča o svemu a često je volela da sa radošću pomene oca, babe i dede i sestru iz Kovina, priseti se detinjstva u Pančevu i mladosti u Železniku, u fabrici Lola.
Najviše pažnje i ljubavi poklanjala je ćerki Sonji i majci Nadi. Skoro jedina njena odsustva sa posla bila su kada je pratila Sonju na plesna takmičenja ili žurila kući da pomogne Nadi.
Sećam se kako sam je upoznao jednog proleća pre tridesetak godina, kraj fudbalskog igrališta u Ostružnici, na druženju takozvane Srećkove grupe inženjera iz Lole - lepo, tajanstveno i pomalo stidljivo devojče. Sve do danas, otkrivao sam koliko je ogromnu pamet i dobrotu nosila u sebi. Bila je sreća poznavati je i raditi sa Biserkom.
Neka joj je večna slava.