Poštovani Nikola,
O Becinoj smrti sam javio svim kolegama iz naše gimnazijske generacije. Mi imamo i grupu na FB pa je komunikacija tim lakša. Njih se nekoliko interesovalo za tačno vreme sahrane, pa sam poslao i to.
I sam bih vrlo rado došao, da sam bliže.
Ja bih za Vas imao dosta pitanja ali ću to ostaviti za neka druga vremena.
U svakom slučaju, ova smrt me je veoma pogodila, iako tokom gimnazijskog školovanja nisam imao bliži kontakt sa Becom, a od mature do danas smo se sreli ne više od pet puta i to sasvim slučajno, u prolazu.
Međutim tokom svih ovih godina, uvek kada bih pomislio na nju, sa tom mišlju mi je stizala i neka neobjašnjiva toplina na koju sam tek sada obratio pažnju i tek sada nje postao svestan.
Kada sam pročitao Vašu poruku, desilo mi se nešto zaista jedinstveno, nešto što mi se do sada nije dešavalo, iako me smrti čak i veoma bliskih prijatelja do sada nisu zaobilazile. Međutim, ovo je bilo nešto izuzetno: pre svega, nisam mogao da ostanem u kući. (Trenutno sam sam, supruga mi je u Pančevu). Morao sam da izađem napolje ali ne na ulicu (živim inače u Veroni) nego sam osetio snažnu potrebu da odem u planinu. Vreme je bilo užasno, kišilo je i duvao je vetar, tako da ni na gradskim ulicama nije bilo skoro nikoga, a kamo li u planini. Trebalo je da se vozim bar trideset kilometara, ali to nisam osećao kao problem.
Seo sam u kola i krenuo.
Mestašca kroz koja sam prolazio su bila gotovo pusta, a kada sam odvojio uskim planinskim putem, nije bilo šanse da bilo koga više sretnem. Tako sam se uspeo na nekih 1200 metara. Izašao sam i krenuo kroz šumu, pa izbio na čistinu. Počelo je da pada nešto što je trebalo da bude kiša ili sneg, ali nije bilo ni jedno ni drugo. Zrnca leda, veličine kafenog zrna su mi dobovala po glavi.
Promuvao sam se okolo, išao gore dole, bez vidnog smisla i bez nekog drugog, posebnog znaka.
Nikakve misli, ništa.
Onda sam se polako spustio u podnožje planine i parkirao na trgu jednog sela u kome sam nekada davno stanovao.
Osetio sam jaku potrebu za snom pa sam tu, na trgu i zaspao.
Probudio sam se potpuno osvežen i vratio se u grad.
Kažem: nikada mi se nešto ovako nije desilo, niti spadam u emotivce koji lako gube moć samokontrole.
Uopšte nisam imao nameru da danas bilo kud izlazim, a ponajmanje da se po ovakvom vremenu motam po planini.
Sve ovo će verovatno za mene još dugo ostati nerešiva zagonetka.
U tom smislu bih se veoma radovao nekoj rečenici više ukoliko biste smogli snage i vremena da mi je pošaljete.
Ja sam inače neka vrsta samozvanog kustosa naše gimnazijske generacije i uređujem sajt koji je posvećen ovim dragim ljudima.
Na Becinoj strani stoji samo njena maturska fotografija i ništa više.
Hoće reći, koliko sam znao, toliko sam napisao.
Pozdravljam vas najsrdačnije i još jednom zahvaljujem u ime Becinih generacijskih kolega i svoje lično.
ž
*Nikola Dragaš - kolega Biserke Ilić koji mi je posredstvom e-pošte poslao vest o njenoj smrti.