IV4

Sećanja na Jovana Đorđevića

Kada mi je stigla poruka od Miće stojkovića odgovorio sam na nju i dopunivši je detaljima koje sam znao. Ovu poruku sačinjenu u formi dijaloga, ubacujem u originalnoj verziji iako se tu pominju i neke druge ličnosti koje su bile delom naših tadašnjih života:

Jovan Djordjević, "Djoka Kraka", čovek sa "hiljadu lica" ... Kako ovo izgleda kao naslov?
[ž.m.] Naslov bi bio izlizan i što je još gore – neadekvatan.  Đoka Kraka nije imao hiljadu lica, nego mi nismo mogli da vidimo niti jedno.
Ili možda nešto ovako "Dosije X, Epizoda: Da li verujete u postojanje Djoke Krake?"
[ž.m.] Da je postojao, postojao je, ali mimo nas, čini mi se.
Ja sam pokojnog Djoku upoznao u Gimnaziji, ali znam ko ga je poznavao od ranije. Sloba Šuvački Šuva. Odakle ga je on znao nemam pojma.
[ž.m.] A gde je Šuvački sada? U Pančevu?
Isto tako znam da su se poznavali Djoka i profesorka geografije Ilanić ... kako beše ... Ružica? ili tako nešto ili ni približno? Mrzi me sad da kopam po sajtu zbog njenog imena. Odakle su se oni poznavali ... nemam pojma. Možda iz komšiluka ... možda ... možda ...
[ž.m.] Ilanićka, inače ozloglašena profesorka geografije se zvala Ružica. Njen suprug Kamenko Ilanić je predavao matematiku ali ne našoj generaciji. Imam od jedne prijateljice koja je mlađa od nas, svedočanstvo o tome kako su Ilanići  tretirali đake kojima su predavali, a kako su đaci gledali na njih, ali ću još razmisliti da li da i to stavim na sajt. Ovo sećanje je krajnje učtivo ali i veoma neprijatno po ovo dvoje ljudi, naročito po profesorku Ružicu. Međutim, njen problem je bio u tome što ona nije bila samo stroga već i krajnje nepravedna. A to se ne zaboravlja. Strogih smo se plašili ali ih uvažavali.  Nepravda se, međutim  ne oprašta, nikome i nikada. Nije mi samo jasno kako nekim ljudima koji se usude da stanu za katedru to nije jasno? Kako im neko negde u nekom udžbeniku, ili pri polaganju državnog ispita ne napiše ili ne kaže da kada staneš pred trideset pari očiju istog momenta počinješ da samom sebi gradiš spomenik. Pa kakavim ga sagradiš takav će i ostati. Spomenik od najtvrđeg materijala, od ljudskog sećanja… I taj se više nikada neće moći niti pokvariti niti, nažalost,  popraviti  Oni, Ilanići, su bili komšije sa Đorđevićima u Ulici Stevana Šupljikca. To su one kuće preko puta ulaza u stanicu Predgrađe.     
Djoka se dosta družio sa Olgom Kereš (Krkobabić) pa je moguće da ona zna dosta više o njemu.
[ž.m.] Družio se još više i sa Olginom drugaricom koja je sedela u klupi ispred nje. I bio potajno zaljubljen u nju. Znaš li koja je to?
Pošto je Olga putovala autobusom za Debeljaču dešavalo se da nekih dana ima dosta vremena (autobus kreće kasnije, a mi izašli ranije i tome slično) pa je onda sa Djokom odlazila u kafeteriju PIK "Tamiš" računovodstva (ili knjigovodstva ili nečeg sasvim trećeg). To ti je (ako si zaboravio) zgrada u produžetku hotela "Sloboda" prema korzou, preko puta parka. Nisu se njih dvoje tamo "iskradali" sami ... da ne bude nesporazuma s tim u vezi. Uvek se tamo išlo "grupno" ... ne neka velika grupa, ali više njih ... više nas ... Baralićka, Ljiška, ja ... ne sećam se ko još, ali bilo je ...
[ž.m.] Ne sećaš se, vidim. Ja nisam bio u toj grupi ali znam da je to tada bila Direkcija PIK-a „Tamiš“. PIK znači Poljoprivredno industrijski kombinat. To im je bila upravna zgrada, a lokal je bila njihova menza koja je bila poluotvorenog tipa. Grupa iz tvog razreda koja je tu zalazila nazivala je taj lokal imenom „Pikić“, od PIK „Tamiš“. Nisu ga zvali Tamišić zato što je u tadašnjem slengu ta firma bila samo PIK , dok se ono „Tamiš“, izostavljalo.
Ko je i kako pronašao tu kafeteriju ja ne znam. Kako se to moglo ući tamo "tek tako" (ipak je to bila službena prostorija, a ne kafana ... ili jeste bila kafana?) ni to ne znam. Jedino znam, da smo sa Djokom mogli da udjemo i nije bilo nikakvih problema. Možda je još neko mogao dao udje ... šta ja znam .... Nisam mnogo često išao tamo, ali jesam išao par puta ...

[ž.m.] Lokal je tako otkriven što smo u trećem razredu tamo obavljali „proizvodnu praksu“. Bili smo obavezni da zbog kampanje koja se zvala „saradnja škole i privrede“ odgulimo desetak besmislenih dana vukući se po kancelarijama različitih firmi i ustanova po gradu da bi saznali šta nas čeka u našem samoupravljačkom angažmanu nakon završene škole. Pothvat je bio neverovatno apsurdan, da ne kažem glup, jer smo u tim ili besmisleno sedelei ili radili neke besmislene i glupe poslove.

Djoka jeste dosta boravio u Nemačkoj i dobro je govorio nemački jezik. Sad ... ja kažem "dobro" ali ja nisam nikakav ekspert ni za Nemačku ni za nemački jezik ...
[ž.m.] Đoka je govorio nemački ne samo zato što je boravio u Nemačkoj već i zato što mu je majka bila Nemica. Zvala se Gertruda.
dosta slabo ga govorim a malo bolje razumem, tako da se moja ocena zasniva na tome što je za vreme časova francuskog (naš drugi strani jezik) vodio dosta duge razgovore sa pokojnom Andjom Knežević i to na nemačkom jeziku.
[ž.m.] Ovo je fantastično, odnosno pomalo na poseban način uvrnuto: sa profesorkom francuskog jezika govorio je na nemačkom!! Pre jedno sedam godina kada je umrla profesorka Knežević, u „Pančevcu“ je izašla plaćena čitulja sa krajnje neuobičajenim tekstom iz koga sam uspeo da zaključim da je naša profesorka francuskog imala silnih problema tokom jugoslovensko-sovjetskih ideoloških sporenja zbog čega je grdno postradala     
Ja sam kod Andje išao na časove nemačkog kao klinac jer je i to bilo u sklopu mojeg "odradjivanja" i "zaradjivanja" za život. Ali, od toga se brzo odustalo (ne mogu da se setim zbog čega) pa ni moja braća od tetke, a sa njima ni ja, nismo dugo izučavali taj strani jezik. Iz tog razloga ga i ne govorim sjajno
[ž.m.] Dobro je da ga govoriš ikako.

Elem, Djoka je bio relativno dobar djak ... u stvari, prilično dobar djak, ali je odavao utisak da i on (kao i ja) nešto nekome "odradjuje" (ili se to meni samo tako pričinjavalo) samo je on to radio sa manje profesionalizma ... eh, kad neko ima sreće, pa može tako! Imao je talenta za jezike, a to verovatno ima veze s tim što je imao jako dobar sluh. Dobro je pevao. Bio je član školskog hora, ali je bio i član hora muzičke škole "Jovan Bandur".
[ž.m.] Pohađao je i Muzičku školu „Jovan Bandur“, kako mi javlja moja koleginica iz razreda Ivana Munćan. Njen tata je tamo bio direktor.
Taj dobar sluh i jako dobra moć zapažanja, napravili su od Djoke "čoveka sa hiljadu lica" ... Nisam se ja mnogo zezao kad sam ovo napisao na samom početku. Imitator. Da, da ... Djoka je bio izvanredan imitator profesora, a i po nekog od nas učenika. Župca, Moldovanku, Ilonu Matić, Zoltana ... tako je dobro "skinuo" da smo ga često i na odmoru molili da nam "izvede" skraćeni repertoar.  Nije ga trebalo dugo moliti i već bi zauzeo karakterističnu pozu naše profesorke srpskog sa podignutom bradom i glave malo zabačene u nazad, podigao bi zamišljeni kraj kose iza vrata i izgovorio čuvene svima poznate fraze "šta je pesnik hteo da kaže" i "unutrašnja arhitektura galerije likova" ....
[ž.m.] Imao sam zadovoljstvo da prisustvujem tim priredbama. Potpuno se slažem sa tobom da je bio sjajan imitator.

Sreo sam ga jednom u Beogradu (ne sećam se koje godine) kod SUP-a u ulici 29. novembra - ja na putu od Dunav-stanice, on na putu ka njoj. Bio je u uniformi carinika i reče tada da radi na carini u Luci Dunav. Bio je to jedan od onih susreta "zdravo-zdravo" i da meni nije pao na pamet jedan moj drugar, carinik iz Velikog Gradišta, možda bi na tome i ostalo. Ovako ja počnem da se raspitujem za njega i, naravno, Djoka nikad čuo ... pa i normalno ... da li su se svi milicajci u Jugoslaviji poznavali? Nisu! Tako je i sa carinicima i sa mnogim drugima. Pa, znao sam ja to ... ali to ti je prilika da malo produžiš susret. Pa se i produžio, a o čemu smo sve pričali ja se stvarno više ne sećam. Znam samo da nisu bili nikakvi značajni državni problemi u pitanju.
[ž.m.] I ja sam ga sreo samo jednom u životu, nakon završetka gimnazije. Bilo je to u proleće 1994. Jedna grupa Italijana koji su prikupljali pomoć za Pančevce, imala je nekih problema sa Carinom pa sam se ponudio da pomognem. Pozvao sam telefonom tamo i javio mi se čovek za koga se nakon par razmenjeinih rečenica ispostavilo da je naš, moj i tvoj drugar, znanac i školski drug Jovan Đorđević. Posle smo se i sreli u Saveznoj upravi carina. Impresionirao me je svojom pojavom i držanjem. Bio je to visok, veoma naočit čovek, muževnog glasa, uglađenog rekao bih gospodstvenog  nastupa. Bilo mi je dosta teško da ga povežem sa sećanjem na onog Đok Kraku koga sam nekada poznavao. Sasvim drugi čovek.
Tako beše taj susret tad i više nikad. Ode čovek, osta uspomena.
[ž.m.]Za njegovu smrt sam saznao slučajno, iz novina, pročitao sam čitulju u „Pančevcu“ koju je potpisao njegov brat. Mislim da se zvao Čeda i bio je mlađi od Jovana. Raspitaivao sam se malo okolo kod ljudi iz generacije koje sam poznavao, ali niko ništa nije znao da mi kaže. Da sam tamo, otišao bih kod Čede da se raspitam o Jovanu. Budući da sam ovde gde sam, to će ostati za neko drugo vreme.