IV3

Три скице за портрет Љубомира Цолића

Написао Војо Кркобабић

1.
Ми сељаци - гимназијалци каткад смо стизали у школу и сат времена раније од осталих. Једно јутро, тек је прошло шест сати, сустигох Цолића, који је од старе аутобуске станице, ишао према Гимназији. Ишли смо у други разред. Сомотне панталоне, сашивене као звонарице, вукле су му се по калдрми, јер су од колена биле потпуно мокре.
-Чапо, тако смо га звали, где си јутос био у који си јендек упао, упитах га!
-Од три сата ноћас сам сакупљао пужеве, први сам их предао у откупну станицу, узео кинту а један фрајер ме довезао од Долова до аутобуске. Осушиће се панталоне. Звонарице нису баш добре за бербу пужева. Фрулице, па таман и од сомота, су боље, али нису у моди! Пужевима хвала, данас частим бурек!

2.
Били смо зрели матуранти. Открили смо да се у „Ловцу“, за време великог одмора, или када се клисне са часа, може одиграти цугер шаховска партија, али још већи изазов је одлазак у кафану и испијање пива. Кафана нам је тада била велики изазов одрастања и сазревања.  Нису то били чести кафански излети, али једном приликом, око шаховске табле и боца пива окупило се друштво: Дуле – Душан Новаковић, Жунке-Вељко Жунић, Чапа- Љубомир Цолић,  Фриц – Драган Хочевар и ја, Блек Окс како ме је Љуба звао.
Љуба - заљубљен. Несрећно, наравно. Заборавио сам о којој школској другарици је била реч, али Љуба копни, душа га боли. Незаинтересовано губи цугере, пати и цуга пиво. У једном моменту са радио апарата се зачу, тада врло популарна кафанска песма "Ја те волим, а ти си грешница". Поруши Љуба фигуре и нареди – Слушај ово! Шта нас Молдованка учи! Теорија књижевности, стилске фигуре! А на шта вас ово, а нашта оно аосцира?! Не можете рећи заљубио се, неприлично је, него - загледао се у девојку. Па Дучић,  песма жени, ти си само трен, слутња, чежња, лепа си када си далеко, па Шантић, па Ракић... Доста ми је тога. Слушај ову песму. Ово је, бре, поезија, ово је права патња. Слушај стих – „Од вина не могу да стојим, а без вина ти ниси у рукама мојим“. Ово је права љубав, како да човек не пије!

Љубу је дотакла Грешница. Када сам у кафани, мало цугнем,  и када крену народњаци, неко наручи и ову песму, а ја се увек се сетим Љубине несрећне љубави.

3.
Нисам очекивао да ће Љуба отићи на Војну академију. Чини ми се да никоме из нашег одељења војни позив није одговарао, а понајмање Цолићу. Сасвим сигурно, финансијски разлози су Љубу одвели међу официре ЈНА. Гимназија се са пужевима и може завршити, али факултет без државне помоћи - не!
Негде поткрај 80-тих година позовао ме је горепоменути Дуле, мој кум, да одмах дођем до њега. Вели, има драгог госта који ће и мене обрадовати. Тако и би, затекох њега и поручника Цолића у цивилној одећи и прилично заокруженог. Уста су нам се искривила од смејања и сећања на школске дане. У једном тренутку упитах га - зашто већ није капетан?
"Пропустио сам једно дељење чинова. Партијски сам кажњен. Прошле године сам дан –два пре 27. јануара, засео са колегама у ресторану Дома ЈНА у Књажевцу. Најпре смо играли карте, па сам прешли на шах, па на домине, па опет испочетка па изгубисмо представу о времену. Наравно, и попило се доста. Ту смо дочекали и Светог Саву, а да то онда нисмо ни знали, па тек сутрадан отишли кући. Неко нас је оцинкарио да смо ми, онако великосрпски, славили Светог Саву, а то у војсци није баш било за препоруку. Капетан ћу бити ускоро, време ради за мене. Само да се заборави ова „религиозна мрља“  у мојој каријери, шеретски је објаснио свој поход на официрске чинове.
Љубу сам видео још једном, на неком од сусрета наше генерације! Уместо свеће за покој душе нашег Љубе, ако сте у прилици, наручите Грешницу. Он би то сигурно више волео!

nazad