Tekstovi Raše Aleksića

Жупац

Стојан Жупац је био најомиљенији професор на нашем друштвеном смеру а сигуран сам да су га исто тако готивили и природњаци, мада су имали много мање часова код њега. Он нам је у трећем и четвртом разреду предавао социологију због чега смо га од милоште звали Соца. Увек смирен и скроман а препун знања, са много заноса нас је учио о диктатури пролетаријата, класној борби, дијалектичком материјализму, самоуправном социјализму и његовој вишој фази- комунизму.
Разликовао се од осталих професора по својим оригиналним наставним методама захваљујући којима смо сви знали његов предмет  и имали добре оцене. Никада није одмах кажњавао незнање јединицом. Прво би дао „лежећу“, па онда „седећу“ а тек из трећег пута, она се претварала у „усправну“, што је ретко ко себи дозвољавао. А наше знање проверавао је и кроз „вођење социолошког разговора“. Одређивао би неколико парова ученика који ће „разговарати“, односно који ће се пропитивати међусобно на следећем часу. Мислили смо да је наиван јер смо се  тачно договарали шта ћемо једно друго да питамо. Али не, наивни смо били ми. Припремајући одговоре а знајући да ће и он имати пар својих потпитања, ми бисмо у ствари,  добро научили градиво.
Трудио се да нас заинтересује за свој доста апстрактни предмет, илуструјући га нама блиским примерима из живота. Зато смо му често постављали актуелна питања из политике и економије која би нам  он са пуно ентузијазма  објашњавао. Волели смо да га слушамо, мада нам је, искрено, било много важније да потрошимо и премостимо тих првих петнаестак минута часа предвиђених за пропитивање и пребацимо се до оних безбедних пола сата, када се учила нова лекција. Инспирацију за питања налазили смо у „Политици“ коју је Моцоња редовно куповао, вероватно мислећи да ће му то бити довољно, поред тога што се учланио у партију, да испуни своју животну амбицију и постане политичар.
За време једног празног двочаса, заглавили смо дуже него обично у нашој другој учионици, оближњем бифеу „Ловац“. Доста нациркани,  отишли смо на наредни час, социологију. Жупац је кренуо са пропитивањем и случајно или не, прозвао је Максу. Овај је једва устао и клатећи се промуцао: „Извините дру`е про`есоре, не могу да о`говарам, болестан сам“ и стропоштао се на клупу. “Мммммм, пааааази Максимовић, немој чешће да почнеш да побољеваш од те болести па да ти не пређе у хронично“ рекао је  Соца, уписавши му „лежећу“. Затим је прозвао Тумбула и стари штребер је, заплићући језиком, полагано одговарао и добио чисту петицу. После часа, није правио фрку око овога, већ је само отишао код нашег разредног Пере Катастрофе и, пазећи да га нико други не чује, заверенички тихо му рекао: „Колега Петре, пазите опет су дошли пијани“. Заборављајући на ову епизоду већ после неколико  дана а не нашавши актуелнији наслов  у „Политици“, упитали смо га: “Друже професоре, шта мислите о најављеном поскупљењу алкохола у Југославији?“ На то је поскочио са столице и показао према нама момцима који смо седели у задњим редовима, на пристојној удаљености од катедре: „Немојте само ви из задњег реда да се много интересујете за ову проблематику. Има ко да  брине о томе.“ Први пут нас је искулирао и одмах почео  да пропитује.
А права прилика да нам још више приближи свој предмет, повезујући га са догађањима у нашем окружењу, указала му се пред крај трећег разреда, маја 1972. године. Приметио је да са неколико задњих часова одсуствује Ике, који је у међувремену био избачен из школе, због тада неопростивог греха. Имао је девојку која је ишла у генерацију иза наше и пошто је затруднела, венчали су се, не добивши шансу да заврше разред. За разлику од осталих професора, Жупац је ову љубавну аферу сагледао са свог, социолошког аспекта.
„А где је Стојанов?“ упитао нас је.
„Оженио се“ одговорили смо му.
„Оженио? Ммммммм, па он није добро познавао социологију. Шта је рекао Енгелс на Марксовом гробу? Људи пре свега морају јести, пити, одевати се па тек онда водити љубав.“ Жупац је само за ову прилику прерадио други део чувене Енгелсове реченице „па тек се онда бавити науком и филозофијом“. Значајно подигавши кажипрст у вис, очински нас је посаветовао:
„ Мммммм, децо, пазите добро шта радите, немојте да вас закачи питање па да не знате да одговорите. Економска основа је најважнија. Знате оно: Јел ме волиш? Волим те. И ја тебе. А шта ћемо за вечеру ?“ Жмиркајући својим ситним, немирним очима,  поентирао је:
„Дође студент кући (студент је за њега увек био синоним за неког тотално декинтираног типа ) и каже тати -Тата, женим се. -А шта ће прво тата да га пита? -А од чега ћете да живите?-  Студент каже- Од љубави.- А тата ће њему. -Пааази сине. Тамо где беда уђе на врата,  тамо љубав изађе кроз прозор са дванаестог спрата,  од солитера.“
У Икетовом случају су се прерачунали и Жупац и Маркс и Енгелс. Његов ћале је био месар а месари су, за то време, имали озбиљну кинту и били претече  тајкуна.  Одмах  је Икету опремио гајбу и купио, тада врх ауто, „Ситроен ГС“. Брак им је пукао неколико година касније али не због лоше „економске основе“, већ зато што „младост мора да истера своје“, како су предвиђали  сви наши професори. Ми се са њима никако нисмо слагали, кунући се у ову, тада највећу, гимназијску љубав.
Један од ретких испита који сам положио на београдском Правном факултету била је управо социологија. И то, нормално, захваљујући Соци. У том раном постгимназијском периоду, сећања су још била свежа и ја сам  забављао друштво на корзоу, кафани или седељкама имитирајући, са пуно љубави Жупца, његове карактеристичне гестикулације, мимику и специфичан акценат, што чиним и данас на годишњицама матуре. Зато сам знао доста његових чувених цитата, мисли и израза. Иститна, и испитна питања су се тако наместила,  да сам могао да их искористим. Кад сам код првог нацртао чувени Социн колач, млада професорка, вероватно  асистенткиња, била је усхићена. Доњи слој је била економска основа - база, средњи, правно политичка  а горњи  слој шлаг, идејна надградња. Али она није схватила да је то тек предигра. Врхунац је био кад сам јој код другог питања навео шта је рекао Енгелс на Марксовом гробу. Сигурно је помислила да сам читао „Капитал“ или бар „Критику политичке економије“. Али како после оваквог одушевљења обично следи разочарање, оно је дошло са трећим питањем. Схватила је са ким има посла и резигнирано ми  рекла да је више очекивала од мене и да, ако желим већу оцену од шестице, треба још да одговарам. То сам одмах одлучно одбио уз образлишење да не желим да кварим просек.
Већ годинама нисам срео нашег увеженог професора, нити сам чуо нешто о њему. Чудно је да о лику и делу овог изузетног педагога и интелектуалца, нема много података на нашем сајту, нету и друштвеним мрежама. Зато сам осећао потребу да  запишем нека своја сећања на ову легенду панчевачке Гимназије, пре него ми замакну негде, у измаглице заборава.

nazad na početnu stranu

nazad na stranu profesora Župca