Tekstovi Raše Aleksića

"ЖИВОТИЊСКО ЦАРСТВО"

Када сам био клинац, једва сам чекао да се разболим. Наравно, не нешто озбиљно, због чега бих морао да добијам ињекције и дуго да лежим, него онако, малчице. Пожељне дијагнозе су биле рецимо прехлада, увећани крајници, кашаљ и слично што се лечило оним лепим, густим и слатким сирупима које сам понекад, кришом пио и када сам био здрав, а у кући није било других слаткиша.  Јесте да нисам смео да излазим напоље и да сам морао да узимам оно ружно рибље уље које је као било добро за тамо неки имунитет, али са повратком из дечијег диспанзера, потпуно ми се мењао статус у кући. Одједном бих се нашао у центру пажње свих осталих укућана,  нарочито мајке која би одмах донела моју постељину и разместила отоман да бих лежао у дневној соби,  пошто се једино ту грејало. Ова велика просторија са високим плафоном је уједно била и кухиња и трпезарија, а суботом увече, са уношењем лименог корита, лавора и великог лонца за загревање воде на шпорету, претварала се и у купатило.

Потуно се мењао мој начин исхране и  асортиман хране. Због уношења витамина,  свакога дана сам пио лимунаду и јео поморанџе које сам иначе добијао само у новогодишњем пакетићу. Уместо специјалитета нашег детињства, кришке хлеба премазане танким слојем масти и посуте  алевом паприком или пошећереног парчета хлеба пофајтаног водом, за доручак ми се сада мазала мармелада или ми је мама из посластичарнице „Гоч“ доносила јогурт и погачице у чију средину је стављала по један шнит саламе. Док су остали за ручак јели нешто кувано, ја сам, „да ми не би пало тешко на стомак“, на менију имао барене виршле са пиреом, а понекад за десерт и  шампиту из „Поповића“. Па ко да пожели брзо оздрављење поред оваквих баханалија. За вечеру сам добијао  сендвиче, али не обичне, већ оне мале, на кришкама танке, беле векне на које се мазао путер, са парчетом саламе, насецканим колутићима куваног јајета, режњевима киселог краставчића и наренданим качкаваљем. Овај специјалитет се сервирао само на  рођенданима, на које смо за поклон носили млечне "банат", „галеб“ или „брацо“ чоколаде и  тешка срца их предавали слављенику. Једном сам се, на рођендану код Миће Стојића, када смо били  други разред "Жаркове" школе, толико прејео ових сендвича, вероватно да бих компезовао велику чоколаду коју сам му поклонио, да ме по повратку кући, умало нису водили у хитну помоћ.

Да бих прекратио досаду за време боловања, обавезно су ми куповали "Дечије новине", „Кекец“ и „Политикин забавник“ или стрипове: родољубиве „Никад робом“ и каубојске „цртане романе“ које сам читао више пута узастопце. И поред свих ових благодети, после пар дана лежања, почео бих да кризирам слушајући грају деце са улице која су играла фудбал на викторије, између две ватре, „нека бије, нека бије“, кликере, крајцерице, јуре, жмуре, труле кобиле и школице, прескакала вијачу или вртела хула хоп. Ипак, тешила ме је и чињеница да неколико дана нисам ишао у школу, што није било занемарљиво, али оно због чега се највише исплатило боловати је што су ми свакога дана доносили да бих се засладио, по једну чоколадицу која се звала „животињско царство“.То је било нашто најслађе, истина и најтање што сам икада у животу јео. Нисам знао да ли да се радујем или плачем када би се ћале понекад отворио и у повратку са посла ми донео ову чоколадицу, рекавши ми да је поделим са сестром. Шта бре, ту има да се дели, па ја бих је увек слистио из једног залогаја. Данас се клинци пале на „сникерс“, „нестле“, ,,киндер“, “марс“, “милку“ и друге чоколаде. Шта знају деца, нису никада пробала „животињско царство“. То је био, што сада кажу на некој ТВ реклами „и мирис и укус“. Због ње смо стално штекали сићу и када би стигли до магичне цифре од 24 динара, колико је годинама коштала, одмах би отрчали  у Улицу ЈНА, где се налазила „Тргоцентрова“ бакалница „Први мај“. Ову продавницу мешовите робе која је мирисала на свеже пржену кафу, сапун и под премазан олајем, сви у граду су звали по предратном власнику, „Код Солмана“. Чим би купили чоколадицу, одмах смо је знатижељно  отварали да би видели коју смо сличицу извукли и ту је још у радњи - смазали. У сваком од ових слаткиша налазила се сличица са цртежом у боји неке животиње, због чега се и звала „животињско царство“. Сви  клинци из краја, од ђошка Касапиновићеве и Цара Лазара до кипа светог Флоријана на следећем углу су их сакупљали,  трампили, тапкали и лепили у албум у коме су животиње биле распоређене по стаништима и врстама. Сеша и ја смо после неколико година и пуно поједених  чоколадица, сакупили и залепили свих 250 сличица, колико је било потребно да се добије награда и послали испуњени албум у неки далеки град Загреб, у коме се налазила фабрика „Краш“. После две недеља напетог ишчекивања, ћалета су позвали у пошту, одакле је једва донео на партрегеру свог бицикла „Партизан“,  велики пакет из „Краша“, пун бомбона, чоколада, кекса и других ђаконија. То је за мене био један од најсрећнијих догађаја у детињству и празник за целу кућу, који је потрајао колико и садржај пакета - не предуго. Вратили су нам и наш албум у коме су све сличице биле у углу поништене  хемијском, како их неко не би одлепљивао и поново слао.  Од тада ми је тај Загреб увек, па и касније, када су дошла нека друга, ружна времена, био најдражи град у некадашњој Југи, мада у њему никада нисам боравио, осим што сам  неколико пута туда пролазио возом и стопом, на путу за Трст или море.

У то време су се, поред „животињског“, сакупљале и сличице са кутија за шибице, стрипови, поштанске марке, кликери стакленци и мермерци, салвете  и мале фотографије фудбалера из клубова тадашње југословенске, прве лиге. Оне су биле у омоту чоколадица које су биле толико неукусне, да смо их јели, само зато што тада нико није бацао храну, а највећи грех је био - бацити слаткиш. Ове спортске чоколаде најбоље је описао Ђоле Балашевић на концерту у „Мадленијануму“, када је у једној од својих прича у којој се присећао детињства, рекао да су „имале укус као да једеш комад линолеума, премазан медом“. А појели смо их и истапкали доста, јер није било лако „звездашима“ да одмах извуку своје највеће љубимце Бору Костића, Дурковића и Шекуларца или „партизановцима“ да из цуга добију главне ведете Шошкића, Јусуфија, Галића или Васовића.

Тада смо спарна летња поподнева проводили ленчарећи испред зграде у хладовини кестена, очекујући да Касапиновићевом улицом прође сладолеџија. Он је предвече, када би жега  минула, праћен гомилом деце, гурао по калдрми колица са сладоледом, гласно дозивајући муштерије. У понуди је имао сладоледе од ваниле, чоколаде и јагоде које је стављао у мале и велике корнете, у зависности од броја наручених кугли. Чика Пера, наш комшија са преке стране улице je приметио једнога лета како му јаја на волшебан начин нестају из кокошињца. Зато је тамо поставио чеку и наватао корпус деликти са све јајима, свога унука, иначе нашег мангаша Салета, који је свежа јаја носио сладоледџији и за узврат, од њега добијао сладолед и то, у великом корнету. И мада је постигао добру цену од једног јајета за куглу, после батина које попио у кокошињцу, више му није падало на памет да дилује са продавцем сладоледа. Поподне је наш уснули сокак будио содаџија који је седео на шпедитеру и држећи коњске кајасе и камџију, викао из свег гласа да га чује цео кварт: "Навали народе, сода вода, сода вода". Муштерије су му враћале празну амбалажу и куповеле соду у стакленим, литарским и дволитарским сифонима, док смо ми клинци, доносили чаше у које нам је чика Нестор, како се содаџија звао, точио кабезу из мале цистерне, закачене за шпедитер.

Мој друг и комшија Ђоле, кога смо звали Ђозли јер је носио наочаре, је једном рекао, и то пред баба Гроздом и тетка Темиром, како једва чека да се разболи, да  би му мама испржила јаја. „Ију, сине Ђорђе, па што не кажеш да ти се  једу јаја, та спремиће ти  мама кајгану“ одмах је у причу улетела тетка Мира, да се не би рашчуло по комшилуку како јој је дете, и то још мушко, било жељно нечега. Али било је доцкан. Мислим да је Ђозли по одласку комшиница, због ове бруке, уместо јаја на око, од кеве добио јаје испод ока.
Ето, тако се живело у Панчеву почетком шездесетих. Времена су била сиромашна, али за нас децу безбрижна, ушушкана и срећна.

nazad na početnu stranu