Tekstovi Raše Aleksića

Трумић

             Панчево  је у Србији и данас најпрепознатљивије по аерозагађењу, мада је оно много мање него ранијих година али и по томе што у њему живи убедљиво највише академских сликара у односу на број становника. А талентованим самоуким сликарима, иконописцима и наивцима, ни броја се не зна у нашем граду.
За објашњење овог феномена постоји неколико теорија. Једна шаљива,  доводи у узрочно-последичну везу горе наведене чињенице. Наиме, по њој смо због дугогодишње изложености загађењу, временом мутирали и развили таленте које становници других градова не поседују. А ја мислим да је то само логична последица чињенице да је у нашем граду живео, радио и у овдашњој Гимназији "Урош Предић" предавао, познати и у свету признати  српски  сликар, Стојан Трумић. Он је значајно утицао  на велики број својих талентованих ученика који су касније, такође постајали сликари и педагози. Један од њих, Чеда Кесић је у Дому омладине основао, сада већ чувену Школу цртања, кроз коју је прошло стотинак будућих свршених студената Ликовне академије, Академије примењених уметности и других сродних виших и високих школа. Поред рада у Гимназији, Трумић је доста помагао сликарима наивцима као и радницима сликарима по бројним фабричким ликовним секцијама. Са приватизацијом и гашењем многих индустријских погона, данас су угашени и ови кружоци а радници се уместо ликовном, више баве уметношћу преживљавања.
А ми адолесценти, не само да нисмо знали да ценимо привилегију што смо имали овакву једну величину за професора, већ смо максимално злоупотрељавали његову уметничку благост и доброту. На часу смо шетали, улазили, излазили, накада чак и кроз прозор, туда се враћали. А већ на следећем часу, овако жестоки мангупи са ликовног, претварали су се у праве мале мишеве, код једног Шестара или Иланићке. Када би чули да се у негде у граду, обично Дому културе, одржава нека изложба, одмах бисмо се окупили око Трумићеве катедре и молили га скандирајући, да нас води, како би је и ми погледали. Прво се опирао али смо знали да неће дуго одолевати оволиком нашем интересовању за уметност. Ускоро бисмо дисциплиновано, у колони по двоје, напустили зграду Гимназије. Али већ по уласку у парк, почели би да се осипамо. Ми момци би скокнули до оближње „Касине“ која је у дворишту имала сеновиту башту, склоњену од радозналих погледа а девоjке би отишле до круга у парку. Са Трумићем је остало 3-4-оро ученика, правих љубитеља уметности. У повратку бисмо заузели чеку на углу Штросмајерове, „неопажено“ се инфилтрирали  у групу која се враћала са изложбе и сви заједно бисмо се уредно, вратили у школу.
Не покушавајући да се супротстави нашим несташлуцима, пре бих рекао безобразлуцима, Трумић је само понешто што би му засметало, својим крупним словима бележио у дневник. Остали професори су са пунио симпатија  читали његова запажања и смејали се, вероватно мислећи да је то пре плод његове уметничке фикције, него истине. А грешили су. Он је увек записивао, само истину. У то време, суботе су биле радне а баш тада је на другом програму Радио Београда, од 7-11, ишла емисија „Минимакс“, за којом је владала права помама. Због тога смо сви (ко је имао) доносили у школу транзисторе и за време одмора, (а понеко тајно и за време часа) слушали ову култну емисију. У неким боље опремљеним школама, она се пуштала и преко  разгласа. Али са почетком наредног часа, све је морало да утихне. Неко се у једном оделењу стоте генерације досетио да укључени транзистор  стави високо, на неонске светиљке. Када је Трумић дошао на час, тражио је да се музика угаси али су  ученици правдајући се, само немоћно ширили руке. Он је уписао у дневник „да је час ометала музика која је долазила из лустера“. Једном другом приликом, неко је бацио авиончић од папира на његову катедру и то поновио још два пута. Трумић је питао: „Ко је направио авионе?“.Тишина. „Ко их је бацио?“. Мук. Он је само записао „да су наставу ометали авиони непознате производње, лансирани од стране непознатог пилота који су из непознатог правца,  атерирали на моју катедру“. А једном је и поред мог имена записао нешто због чега се ни данас не поносим.
Ми просечни и неталентовани, код њега нисмо могли да рачунамо на неку бољу оцену. Како год нацртао стопало, шаку, онај ружни торзо или неки други део тела, добио сам двојку. Колико год се трудио да осенчим купу, пирамиду и oстале „геометријске фигуре у простору“, знало се. Двојка. Пред крај другог разреда 1971.године, на неком часу, успео сам неопажено да упишем себи двојку у дневник из ликованог, да не бих морао да доносим цртеже на оцењивање. Дивио сам се себи како сам је погодио. Велика, додиривала је горњу и доњу ивицу рубрике, права Трумићевска. Али само до наредног часа ликовног. Трумић ме је ладно прозвао, као да сам неоцењен. Таман када сам хтео да се побуним, укапирао сам. „Који сам  кретен“ помислих, „па ја једном оваквом врхунском естети хоћу да увалим двојку лажњака“. Сав збуњен, промуцах: “Извините друже професоре, нисам завршио све цртеже, да ли могу да их донесем на следећи час?“. Наравно да се сложио а ја сам се баш потрудио. Од Елени која је најбоље цртала у разреду (сада је проф.ликовног) сам прекопирао цртеже, Ђурђевка ми их је све осенчила и кад сам их однео на час, добио сам нормално, двојку. Само овога пута, Трумић је, означивши оцену коју сам ја уписао, забележио  у дневник: “Ово није моја двојка“. Он је само констатовао оно што је уочио, без даље намере да прави фрку и нешто истражује. Како сам био први у дневнику, то су одмах прочитали и остали професори. Смејали  су се, неки чак грохотом и коментарисали: „ Види ово. Није његова двојка а написао поред, исту такву“. А једино смо овај добри човек и ја, знали праву истину.
Матурски  рад сам писао из ликовног, што баш и није био мудар избор, обзиром да је за усмени део требало попамтити сијасет године рођења, смрти и најзначајнија дела великих светских мајстора, различитих праваца и периода. Због тога смо ишли и на припремне часове, где нам се Трумић поверио: „Децо, молим вас учите. Комисија је јако строга па нећу моћи ни да вам шапућем“. Писмени рад сам одбранио са петицом а тема му је била „Франциско де Гоја“. Да би рад изгледао раскошније, исекао сам из кућних енциколпедија „Голу Мају“,“ Обучену Мају“, „Стрељање бранилаца Мадрида“ и друге чувене Гојине слике, због чега су и мене потом хтели да стрељају.
По завршетку Гимназије, понекад сам виђао професора како шета у близини своје куће у којој му се налазио и атеље, у уличици Пере Сегединца, одмах иза стадиона. Увек загледан у даљину, са благим осмехом,  лица које је блистало од среће док је лагано ходајући, држао за руку супругу Јелену, нашу чувену пантомимичарку. Све до јесени 1983. године, када је отишао` да широким потезима своје кичице, осликава небески свод изнад  банатске равнице, која је увек била његова непресушна инспирација.
У Панчеву данас нема много тога што би подсећало на дело овог  ликовног ствараоца. Слике  које је завештао граду, налазе се у депоу локалног музеја и врло ретко се излажу погледу јавности. 2012.-те године није обележена стогодишњица његовог рођења, као ни тридесетогодишњица смрти, 2013- тe. Професор  Трумић је овде присутан, само још у нашeм сећању. А његов родни Тител у коме почива, знао је да се одужи свом знаменитом суграђанину. У тамошњој библиотеци која носи Трумићево име,  налази се Спомен галерија са сталном поставком највећег броја уметничких дела, записа, признања и прибора овог панчевачког сликара. Зато би та мала  варош на Тиси, требало да постане место ходочашћа за нас, његове некадашње ученике и друге поштоваоце.

dodatak Ž.M - a

nazad na stranicu prilozi

nazad na stranicu Rase Aleksića

nazad na stranicu prof. Trumića