Tekstovi Raše Aleksića

TB

Почетком шездесетих година нико није имао телевизор, већ се ТВ програм  гледао по реонима, који су  касније постали месне заједнице. Недељом смо сви породично ишли у Четврти реон који се налазио у Улици Цара Лазара 27,  у садашњим просторијама Савеза глувих, како би гледали домаћу, хумористичку серију у којој су главни ликови били непревазиђени комичари, Чкаља и Мија. Смејали смо се до суза њиховим геговима, док су старији то све много дубље капирали. Тихо, у поверењу, говорили су једни другима: „Свака им част, добро су им рекли, баш су им спустили“. Не знам ко је коме шта ту говорио и спуштао, али ми смо се увек лепо проводили и једва чекали нове епизоде „Музеја воштаних фигура“, „Огледала грађанина покорног“ и других серија које су потписивали легендарни Радивоје Лола Ђукић и Новак Новак. Због своје сатире, овај тандем је често био забрањиван и имао доста проблема са тада актуелном влашћу.

Ја сам имао среће што је мој ћале волео да игра шах, па је мене и сестру водио и преко недеље у Савез бораца и Клуб просветних радника, где је такође могао да се гледа ТВ. Једне вечери у „просветарцу“, који  се налазио у садашњој шалтер сали Фонда за здравство на углу улица ЈНА (данас Војводе Путника) и Мите Топаловића, владала је необична тишина коју је повремено реметило ређање домина и шаховских фигура. Већина гостију се  сместила у део сале у коме се високо на зиду налазио мали телевизор. На програму је био  домаћи филм „Абецеда страха“ у коме је главна јунакиња била собарица, у ствари илегалка, која је радила у кући неког домаћег издајника. Правила се приглупа и као шатро неписмена, због чега су је учили да пише, а она је међутим, пајала важне обавештајне  податке и слала их партизанима. Све време је било за жилет да ли ће да је ћапе или не. То је био највећи трилер моје младости. Какав Хичког, касније „Кери“, „Истеривачи ђавола“ и остали хорори. Ништа није могло да се мери са „Абецедом“. И када је неизвесност била на врхунцу, када су сви нетремице, полуотворених уста гледали ка екрану, до мене је допро строги глас мога ћалета: „Полазите, ујутру се ради“. „Али тата, сачекај да видимо да ли ће да је ухвате“. „Немој ја тебе да дохватим. Ко ће ујутру да те пробуди за школу?“ рекао ми је одсечним  тоном некадашњег официра ЈНА. По гласу сам видео да нема зезања и одмах смо кренули ка излазу, све време се осврћући ка ТВ екрану, не би ли украли још који детаљ филма. Овај, иначе благи човек, овакав је био само када би изгубио неколико партија шаха, што је вечерас било очигледно. Једноставно, није волео да губи. То му је ваљда остало из рата. А када је побеђивао, није било бољег и позитивнијег лика од њега. Одмах би мене и сестру частио „коктом“ и „витасоком“ који данас сви зову ђус. У повратку до куће, успевао бих чак и да се огребем 24 динара, колико је коштала чоколадица „животињско царство“ и евентуално, за стрип „никад робом“, чији су главни јунаци били Мирко и Славко или „цртани роман“ са Лариганом, Реј Карсоном, Рој Ренком и мирним ранчером Вилом Бонијем, који се маскиран претварао у Билија Кида. Тада није било реприза, нити сам касније негде имао прилику да гледам овај филм, тако да сам наредних скоро пола века живео у неизвесности. Тек када сам пре неколико година на јутјубу одгледао целу „Абецеду“, лакнуло ми је. Нису је дрпили, обавила је задатак, домаћи издајник је, како му и следује, платио главом издајство и све се завршило хепиендом.

Са порастом стандарда средином шездесетих, „телевизори домаће производње су улазили у све  домове наших радних људи и грађана“ грмело је са  платна за време приказивања журнала који је ишао у биоскопу „Војводина“, пре почетка сваког филма. Производили су се у скоро свим братским републикама, па су се тако куповали телевизори РР Ниш, РИЗ Загреб, „Чајавец“ Бања Лука, „Искра“ или „Горење“ из Словеније, а неки сумњиви типови су имали и немачке, „Грундиг“ и „Телефункен“. Уз ТВ је обавезно ишао и стабилизатор. Тада се на радију и у новинама стално причало и писало о стабилизацији привреде, али шта је ово „софистицирано“ чудо технике стабилизовало, нисам качио. Испод грубе, пластичне амбалаже, био је сав од олова, па вероватно зато у животу никад нисам видео мању, а тежу ствар. Када смо се у то време  усељавали у соцреалистичке зграде на „Тесли“, такозване касарне, без тераса, грејања и лифтова, прво би уселили сав намештај, кога је истина, било само за једну собу, а на крају је екипа најјачих рођака и пријатеља, пела у стан  на трећем спрату – стабилизатор.

Иако је програм био кратак, са предугим и досадним вестима, тада смо сви живели за телевизију, очекујући неки добар филм суботом, драму понедељком  или серију, од којих је једна  ишла петком а ударна, недељом пре дневника. У то време ниси могао да видиш, као сада на нету, садржај следећих епизода које још нису ни снимљене. Целе недеље смо се тресли од знатижеље чекајући наредни наставак серије „Дуго топло лето“, како би видели да ли ће сиромашни радник Бен Квик, успети да смува лепу буржујку Клару и да ли ће га у томе спречити њен зли отац,  трули капиталиста Вил Ворнер. Иако америчка, ова серија је тада била итекако морално политички подобна, па је вероватно зато и приказивана широким народним масама. Због велике популарности, главни глумац Рој Тинис је дошао у Југославију где је, по принципу братства и јединства,  прво  слетео у Загреб, а затим и у Београд. Сироти Рој за кога је мало ко и чуо у Америци, није ни знао шта га је снашло. Сцене хистерије на аеродромима и улицама којима је пролазио, биле су попут оних када су Битлси освајали Европу и Америку, неколико година раније. Рибе су падале у несвест, вриштале, а милиција је једва спашавала збуњеног глумца од распамећених обожаватељки. На измаку шездесетих, још већу популарност је достигла прва сапуница са безброј епизода, серија „Градић Пејтон“, а 1971. године десило се ново технолошко чудо. Телевизија Београд је почела да емитује други програм, али да би наши ТВ апарати могли да  примају овај сигнал, морао је да се купи и угради у њих адаптер, за којим је завладала права јагма. Тада су почеле  породичне несугласице и свађе око гледања ТВ-а, нарочито у време „Спортске среде“, обзиром да смо сада имали два канала, а само један телевизор. У то време смо већ слушали како се у свету гледа телевизија у колору. Код нас су почели да доносе из Румуније фолије разних боја које су се лепиле преко екрана. Тако се дешавало да гледаш утакмицу на којој је трава било плава а небо зелено. Ко је имао овакав „екран“, после неколико сати зурења у њега, могао је слободно да потражи помоћ  офталмолога.

Први пут сам гледао  ТВ у боји 13. фебруара 1974. Те ноћи смо играли у Франкфурту чувену, одлучујућу утакмицу са Шпанцима за одлазак на мундијал, који се тога лета одржавао у Западној Немачкој. Пред њен почетак, у граду је владала  ужурбана атмосфера, као пред нову годину. Младо и старо, мушко и женско, сви су  негде хрлили да гледају утакмицу и навијају у друштву: по кућама, кафанама, клубовима, а ко се није снашао, посматрао је у излогу продавнице „Радиоцентар“, на Корзоу. Те ноћи се писала историја и знали смо да после,  више ништа  неће бити исто.

Ову „мајсторицу“, како су је прозвали новинари, гледао сам са сестром код њене имењакиње и колегинице са студија психологије Светлане Раданов, у солитеру изнад (тада заиста) нове робне куће. Њен отац је држао чувену фотографску радњу у хаустору на Корзоу и имали су један од првих колор ТВ-а у граду. По завршетку утакмице, овде се први пут „догодио народ“. Без учешћа омладинске организације, социјалистичког савеза радног народа, комитета СК и других друштвено политичких структура, силан свет се спонтано сјатио на улице нашег и других  градова. Шетали смо, поред збуњених пубова, средином Улице ЈНА и Корзоом носећи југословенске тробојке са петокракама, транспаренте и слике играча. Била је ту и једна велика, урамљена Титова фотка, мада он те вечери није играо у Франкфурту, нити је био на клупи за резервне играче. На  крају смо се окупили око круга у парку, где смо још дуго славили. Певали смо: „Кубала, Кубала, ман се фудбала“, прозивајући тако шпанског селектора, Чехословака Ладислава Кубалу и скандирали „Јосипе Јосипе“. Али овога пута нисмо клицали Брозу, већ Каталинском, стрелцу победоносног гола против „црвене фурије“. Мислим да смо га те ледене, фебруарске ноћи кришом, дубоко у срцу, волели можда и више него његовог неприкосновеног имењака. А много смо волели и Југославију, показаће време, „много више него што је она нас волелела“. Светско првенство сам одгледао у боји код једног другара који је повремено радио у Немачкој, а живео је у кући поред бироа, у Улици ЈНА. После фајронта у оближњој „Славини“ и када је играла Југославија, са његових прозора су висили гроздови навијача и кибицера, вирећи  у унутрашњост препуне гајбе у којој се налазио велики колор ТВ.

Са још већим напретком друштва и домаће технике, крајем седамдесетих, све више је било телевизора у боји у  нашим домовима. Новембра 79. и ми смо купили један огроман, марке „Кертинг“. Чудо да мој матори није узео неки домаћи, али ОК. Овај је ипак био источнонемачки а и прављен је у кооперацији са „Еи Ниш“. Никад веће среће у кући која за мене није дуго потрајала, пошто сам баш тада добио војни позив за 5. децембар. Није ми било толико жао ни што остављам девојку Гоцу, садашњу супругу, ни друштво са Корзоа и одличну фудбалску екипу са којом сам тога лета освојио неколико турнира у медицинској школи, колико сам жалио што остављам мој „Кертинг“.
Без обзира на сав напредак и даље се програм рано  завршавао.Све до лета 85-те, када је ТВ Загреб у туристичкој сезони, почео да емитује на крају програма веома добру, забавно-музичку емисију „И ноћ и дан“ која је трајала  чак до поноћи, а понекад - и мало иза. Више нисмо после задњег дневника настављали да зуримо у празан екран, већ нас је тек тада чекала права забава. Баш у то време 1985.-те, 14 година после другог, почео је да се емитује и трећи програм. Почетком деведесетих, све је експлодирало. Редом су ницале телевизије, као печурке после кише: „Политика“, „Палма“, Студио Б, БК итд, итд.

Данас имам велики ЛЕД ТВ са смарт функцијама, кабловске, дигиталне и ХД канале, ДВД, комп, неколико даљинских и вечиту дилему: шта гледати? Можда је то зато што имам и превише година, па дуго памтим, али шта год да пребацим, за мене је то већ виђено. Пре неки дан сам се изнервирао што се на филмском каналу ТВ 1000, поново приказивао филм од пре неко вече. Да ме утеши, рече ми Вања: „Тајо, јел ти знаш зашто се тај канал зове ТВ 1000? Па зато што се на њему сваки филм приказује 1000 пута“.

nazad na početnu stranu