| 102. generacija Gimazije "Uroš Predić" Pančevo | |
|
Tekstovi Raše Aleksića Лепо стоји партизанска блуза Када смо ишли у основну као и на почетку гимназијског школовања, нико од нас није нешто посебно „терао моду“. Није било ни лове, а ни одеће која би могла се пазари. Свака основна школа у граду разликовала се по боји ђачких униформи. Ђурина је носила бордо, Бранкова црне, Змајева плаве... Тада смо и ми у Гимназији имали исте црне блузе, а девојке кецеље. Сви смо, мање-више, били једнаки. Можда су у праву они који сада кажу, да је то била једнакост у беди.Некако смо се сналазили и покушавали да будемо у тренду са музичарима, глумцима и другим јавним фацама које смо виђали на телевизији, у тинејџерском часопису „Чик“ и музичком “ЏУ бокс-у“, за чију смо куповину штедели од ужине, „Илустрованој политици“ или „ТВ новостима“, које су куповали наши родитељи. Сећам се да смо Мага и ја у првом гимназије, пред нову 1970.-ту, ишли на Новогодишњи вашар у Београд, да би купили материјал од кога смо сашили панталоне у хипи фазону. Моје су биле од наранџасте, а његове од окер чоје. Шириле су се одмах од кукова и при дну су биле толико широке да, тамо куда бисмо ми прошли, улични чистачи нису бише имали посла. То што су нам се скоро голе ноге смрзавале, кога је још било брига када се има непуних шеснаест. Са благим порастом стандарда, све више су у наше животе, а за сва времена, почеле да улазе фармерке. Оне су могле да се набаве у комисионима али су их јефтиније ваљали шверцери који су их доносили из Италије. Прве фармерке које сам купио у лето `70-те, биле су „Super Rifle“, а носиле су се тада још „Roy Rogers“ i „Levi Strauss“. Неки су их одмах, онако нове, трпали у каду и трљали рибаћом четком, да би што пре избледеле. Ја се то нисам усудио, јер нисам био сигуран кадa ћу поново да добијем нове. Одрасли уз америчке филмове на матине и вечерњим пројекцијама у „Војводини“, “Звезди“, Дому културе и на Летњој позорници, занесени „Косом“, хипицима, Вудстоком, Хендриксом, музиком и модом, прихватали смо све што нам је долазило са западне стране, за разлику од наших матораца који су већином, били за Русе. Наш најближи додир са Западом била је Трџа, како смо из љубави звали Трст, преко кога су нам, све више, долазили нови модни брендови. „Са развојем нашег социјалистичког друштва“, како су волели да говоре тадашњи политичари, али и све већим социјалним разликама, у овај град се више није ишло само за фармерке, већ и за финију, чак маркирану робу. Тако су одатле, `72.-ге године када смо похађали трећи разред, као велики модни хит, почели да стижу стилизовани и оригинални делови америчких војних униформи: сивомаслинасте блузе, мајице дугих и кратких рукава, дуксеви, ветровке, вијетнамке. Као обавезан детаљ, на рукавима и грудима имале су нашивене официрске чинове, америчке заставе или амблеме са натписима „us army“, “us nаvy“, “captain“, “maјor“, “аir forces“ (ми који смо учили руски то смо, у почетку, читали „по Вуку“). Највише смо се ложили на „танкерице“ које смо носили и касније, као студенти. То је била ветровка са капуљачом и вуненим уметком који је могао да се скине. На унутрашњој страни је имала амблем са натписом "tanker", изнад кога се видела силуета брода са, нормално, америчком заставом у позадини. Ја сам своју, коју ми је сестра те године донела из Трста, носио све до 1978. године, када сам је заменио једном модерном боје цигле, марке „Fiorucci“. Сећам се да је једино Бале, (онда гитариста у „Хаскима“, а сада свира бегеш у „Банатским кицошима“) који је био највећи хипик, са најдужом косом у граду, брадом и брковима „а ла Буфало Бил“, на рукав своје танкерице нашио југословенску тробојку са петокраком, што је тада изгледало врло лепо и оригинално. У јесен те, 1972.године, десило се - Титово писмо. Никад нисам капирао коме је оно било послато и шта је у њему писало, али су се наредних пар година сви политичари клели у њега. Сваки говор им је почињао са: „Као што је друг Тито у свом писму написао, рекао, указао ...“. Изгледа да је он у њему испрозивао неке ликове и како су рекли „жигосао негативне појаве у друштву“. Нисам знао да је једна од тих појава била и то што „омладина носи униформе и ознаке једне стране силе“. Паја Рајковић и ја смо једне вечери, после школе, обишли два мала круга на корзоу и кренули у шетњу великим, који је почињао од Фризерске задруге на углу Улице ЈНА, па поред „Банатове“ месаре, продавнице текстила „Солид“ и биоскопа „Војводина“ до „Трубача“, па десно, Сокачетом поред „Слободе“ и парка, до полазне тачке на корзоу. Одједном, испред „Војводине“ пресрела нас је, (тада се звала народна) милиција и угурала нас у ајнфор. После уобичајеног: „Документа“-„Малолетни смо“,“Шта радите овде?“- „Ништа. Ви сте нас овде довели“, један од њих је извадио бритву и почео Паји са вијетнамке да скида чинове и ознаке. Затим се окренуо према мени и са рукава дукса ми отшио „летећу“ земаљску куглу са крилима, испод које је писало „Pan air“. Било је сувише мрачно и опасно да му објашњавам како је то цивилна компанија и да чак није ни америчка. Онда је поскидане амблеме и ознаке избушио, делимично исекао и уредно нам их вратио. Тако смо ражаловани, повређеног поноса, срећом не и леђа, напустили ајнфор мог омиљеног кина „Војводина“. И као што је држава у прошлости, а показаће се и у будућности, доносила неке много важније одлуке са закашњењем, тако је било и тада, када је у питању била небитна ствар – мода. Узвратила је ударац ангажујући крeаторе и модну кућу “Беко“ да креирају и шију нови бренд: мушке и женске блузе, капуте, јакне и комплете инспирисане партизанском униформом. Нови модели су имали карактеристичну металну дугмад и амблеме „командир вода“, “политички комесар“, „десетар“, “капетан“ или “командир чете“, а они свечанији, на рукавима нашивено златно класје и храстове гранчице , као на Титовој маршалској униформи. Овај модни крик назван „Лепо стоји партизанска блуза“ пропраћен је спотом, који се вртео на свим ТВ програмима (а којих је било два) и на радију, и песмом Бориса Бизетића чији је рефрен био: „ Мила мајко ти не рони суза, лепо стоји партизанска блуза“. Нова мода је имала доста присталица, а на њу су се највише палили омладински руководиоци у школи и месној заједници и млади, тек примљени чланови партијске организације Гимназије. Појединци који су објединили све те функације и посебно се истицали, временом су постали школовани политичари који су, као у фудбалу, прошли све селекције: пионирску, омладинску, а ако су добри, улазили су у први тим, односно партију, акционе конференције, омладинске, општинске и остале комитете СК. Иако је мој ћале био партизан, на шта сам увек био поносан и мада су ови нови модели били сасвим ОК, после догађаја испред „Војводине“, није ми падало на памет да било шта од тога обучем.
|