Tekstovi Raše Aleksića

РАДИО

Данас је моја једина веза са најранијим детињством пожутела фотографија, када су ме први пут сликали са три године и радио словеначке производње, марке „Савица 56“.
Од када знам за себе, памтим овај радио. Окупљали смо се око њега да слушамо говоре друга Тита, преносе првомајских парада, приредби поводом уручења штафетe за Дан младости и других државних свечаности. Недељом смо, уз  емисију „Време спорта и разоноде“, навијали слушајући легендарног Радивоја Марковића који је надахнуто коментарисао утакмице репрезентације Југославије, Партизана и Звезде. А увече смо се од 8 сати, заједно са комшијама, смејали уз „Весело вече“,  Чкаљу и Мију. Преко недеље нас је ујутру у 7 и 5, за школу будио цвркут птичица. Али то нису биле праве птице, већ најава емисије „Добро јутро децо“ коју нисмо баш увек волели, јер је она зими значила, да треба устати из топле постеље и облачити се у леденој соби, пошто пећ још није била заложена. Сваке вечери, после чувеног „Ударац у гонг, означио је 22 часа. Вести“ знали смо да је за нас децу, време за повечерје. И мада смо слушали само Радио Београд са пуно озбиљне музике, досадних вести, преноса историјских конгреса, седница и пленума, радио се није гасио преко целог дана. Када би понекад рикнуо, кућа би нам одједном оглувела. Тада је на сцену ступао ћалетов колега са посла Аца Шокотка који је знао све да поправи, па и радио. Из сандука за угаљ и дрва, тада обавезног дела намештаја у свакој кући, узео би жарач, ставио у „краљицу пећи“ и добро га усијао. Затим је њиме лемио и повезивао жице, лампе, и отпорнике. На крају би једну жицу извукао из радија и забо је у кромпир. Ни сада не знам да ли је то било уземљење или антена, али „Савица“ би одједном, поново почео да пичи ко луд, што и данас чини када га понекад укључим, желећи да се телепортујем у давну прошлост, тј. моје детињство.
Да би обогатили културно-забавни живот у кући, ћале је 1962. (или 63.) године, у робној кући на Теразијама, у коју сам највише волео да идем јер је имала покретне степенице, купио грамофон који није имао своје звучнике, већ је морао да се повеже са радиjом, да би се чуо звук. Тада смо пазарили и неколико лонгплејки са сплетом кола, игара и песама свих наших народа и народности, плочу Лоле Новаковић „Мој Београд“ која није била на класичном винилу, већ на разгледници  са мотивом Скупштине ФНРЈ и наравно, тада највећи хит,  „Кафу ми драга испеци“ Цунета Гојковића, због кога нам комшије данима нису избијале из стана, са кафе. Иако нису баш били у фулу, овај грамофон и радио су послужили све до 1975. године, када сам из Немачке добио чудо технике, музички центар „National panasonic“. У једном апарату су били радио, грамофон и касетофон, плус одвојени звучници.
Прву своју плочу успео сам да купим тек 1968. године, у осмом разреду. То је био велики тинејџерски хит „Јами, јами, јами“ групе „Охајо експрес“ коју сам толико пута слушао да се на крају, скроз изгребала а мени смучила. Касније сам имао пристојну колекцију плоча од којих неке и данас чувам, али већ годинама немам грамофон. Тада су се неки, мало старији, хвалили како  на радио Луксембургу редовно слушају Битлсе, Стоунсе, Енималсе, Крим, Хендрикса, Џенис, Дорсе и друге светске рок звезде, којих баш и није било много на нашим станицама. Ја на „Савици“ то никако нисам успевао. Налазио сам и радио Москву, Букурешт, Глас Америке, слушао завијање и зујање као да сам добио Марсовце али никада и  радио Луксембург. Зато понедељком, на првом програму Радио Београда, од 20 до 22 часа, нисам пропуштао емисију „Вече уз радио“ коју је уређивао и водио наш познати шахиста Никола Караклајић. У њој је могла да се чује жива свирка из студија, пуштани су најновији светски и домаћи хитови а завршавала се „гром листом“. Недељом ујутру бих прво припремио фудбалску опрему, али нисам излазио напоље, док нисам  одслушао емисију „Састанак у девет и пет“, која је такође имала топ листу. Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, појавио се Радио Београд 202 и Студио Б, који су пуштали само рок и поп, са тим што је ова друга станица емитовала програм и током  ноћи, што је за нас била фантастична новина.

Тадашњи водитељи су били смртно озбиљни, као да не воде забавну емисију, него вести. Толико су званично најавиљивали композицију коју ћемо слушати и име извођача, као да треба да објаве како су Амери напали Кубу, како је почео трећи светски рат или, далеко било, да је умро  друг Тито. И одједном, десило се нешто, за оно доба, заиста необично. 1968. године, на другом програму Радио Београда, почела је да се емитује музичка емисија „Минимакс“, чији је водитељ Милован Илић, био тотално неконвенцијалан и опуштен лик. Разбијао је све тадашње клишее обраћајући се слушаоцима са „драге моје и драги моји“, непрестано се хвалећи да је у свему нај, нај и говорећи за себе  да је „Бог број 2“. Мото његове емисије је био „Минимум говора, максимум музике“ а сваку је завршавао чувеним „Све има свој крај, па чак и „Минимакс“. Усуђивао се да  прекида музичке нумере убацујући вицеве, досетке и коментаре, што је до тада било незамисливо. Он је овом емисијом потпуно заталасао учмалу атмосферу која је владала у медијима и уошпте на овим просторима, крајем шездесетих. У политику се није мешао, али му се једном омакло да после вести у којима се говорило о неком важним активностима друга Тита, пусти песму „Корни групе“ чији је рефрен био „Трла баба лан, да јој прође дан“. Наредних пар недеља  емисија није емитована а увелико се шушкало да је Мића због овог гафа, заглавио  Падињак.
„Минимакс“ је емитован суботом пре подне од 7 до 11, а касније од 8 до 12 часова и постао невероватно популаран. Увече смо заклињали родитеље да нас ујутру пробуде у 5 минута до 7, да не би случајно закаснили на почетак емисије и пропустили неки од његових штосева. За сваки случај нисмо, по обичају, увече спуштали ролетне на прозоре, како би нас рано пробудило сунце, ако би оманула кева, којој ће можда бити жао да буди своје чедо „ због глупости“ или ако закаже стари бабин будилник, навијен на 7 часова. Тада су  суботе биле радне и када смо пре подне ишли у школу, носили смо са собом транзисторе и  слушали „Минимакс“ за време одмора и кришом, на часовима. Иако је био страшно популаран, Мићу Минимакса нико није видео, нити имао појма како он изгледа, јер  се тада знало за кога су биле резервисане насловне стране и емисије на једином ТВ каналу. Ми дечаци смо били сигурни да је он неки хипик са косом до пола леђа, а девојчице су  мислиле да је стварно леп  као Бог, макар и број два. И једне вечери после емисије на тв-у у којој је Мића био гост, када смо га први пут видели онаквог какав је већ био, нација је била у шоку. Сећам се отвореног писма, у тада једином тинејџерском часопису ЧИК, који је Минимаксу упутила његова разочарана обожаватељка а које се завршавало отприлике овако: „Драги мој Мићо, реци  да то ниси ти, да је то само један од твојих многобројних фазона  и да се тако само шалиш са нама. Да ли је могуће да је тако маестралан дух упакован у тако јадну амбалажу?“

Понекад, у неким модерним бутицима, кафеима или ТВ студијима уређеним у ретро стилу, видим исти радио марке „Савица“, какав и ја имам. Неколико пута су ме убеђивали да га продам, али ја сам увек био одлучан да то не урадим. Чинило ми се да бих са њим дефинитивно, продао и цело своје детињство, као што сам то већ учинио са једним његовим делом. Имао сам, можда највећу колекцију стрипова у граду, коју сам сакупљао и чувао тридесет година. Дао сам је за пар десетина марака, у лудилу инфлације, у јесен 93. А био сам сигуран да ме од њих ништа не може одвојити. Од тада се више ни у шта не кунем и ништа не обећавам.

nazad na početnu stranu