Tekstovi Raše Aleksića

                                              НЕКА ПРИСЕЋАЊА ИЗ СТОДРУГЕ

• За време великог одмора, уобичајена гужва у приземљу гимназијске зграде. Ученици се тискају испред пекаре „Код Симе Тровача“ како би купили пециво и ужинали до почетка следећег часа. Златко Тумбул стоји у реду и осећа да га неко упорно гура. Окренуо  се и спазио Каћу, секретарицу школе како својом корпулентном фигуром покушава да се пробије до шалтера из кога се продавала ужина. „Другарице секретарице, Ви сте увек и у свему први“, рече јој Тумбул. „Шта ћу Златко, таква сам увек била" одговори му умиљато Каћа, поласкана његовим речима. „А нарочито кад треба да се једе“, шеретски додаде  Тумбул. На то је Каћа само увређено окренула главу и изашла из реда. Више је нисмо видели да се гура за ужину у време великог одмора.
• На часу предвојничке професор Вељко Терзић је упитао: "Ко ће да ми објасни принцип дејства пушкомитраљеза?" Јавио се Лаза Сократ и кратко одговорио: „Рашириш ножице и опалиш“. Млади професор је само поцрвенео и прешао на пропитивање другог пешадијског наоружања, углавном оног без ножица и постоља.
• Наше другарице нису много волеле професорку Кају Ердељанац која им је предавала физичко. За њу се причало да је имала своје шпијуне који су јој јављали докле су ученице остајале увече после школе, на корзоу. Не дај Боже да се нека задржала тамо, касно ноћу до рецимо, девет или пола десет. Зато су је вероватно и провалиле како је на часу, радећи вежбе обликовања бројала у такту: „Један, два, имаћеш струк као ја“ алудирајући на њену, нимало спортску фигуру. Ја сам заиста поверовао у ту причу, мислећи да се она сама шалила на свој рачун. Да није било тако схватио сам тек десетак година касније, када сам се запослио у месној заједници у којој је Каја, тада већ пензионерка, била партијски секретар, председница Црвеног крста, подружнице ССРН и још којечега. Када сам јој испричао за оне вежбе, наљутила се на мене и нисмо говорили, бар 3 дана.

• На првом часу општетехничког образовања професор Станко Тодоровић нам је рекао да за следећи час сви донесемо теке а девојчице и куте а затим је прешао на нову лекцију. Када је завршио предавање, питао је да ли има нешто нејасно из новог градива. „А шта је то тека?“ упитали смо га. Објаснио нам је да је то свеска чудећи се како ми, као будући академски грађани, не знамо значење ове опште познате речи. „Извините, а шта је то кута?“ питао је неко из задњег реда. Рекао нам је да је то кецеља, потпуно разочаран ниским нивоом наше опште културе и непознавањем матерњег језика. Не  треба ни да помињем да му је од тада па до краја професорске каријере, надимак био - Тека.
• На једном часу ОТО, Тека је на написао математички задатак на табли и остао дуго згледан у њега, очекујући да се неко од ученика јави и реши га. Пошто је прошло доста времена а да се нико није јављао, он је, не осврћући се, тихо проговорио: „Дјецо, гледајући у ову зелену плоху, имам утисак да се налазим на зеленој ливади, а да су иза мене саме овце.“ После краће тишине, зачуо се глас Љиље Гвозденац : „Извините друже професоре, да ли могу нешто да кажем али да се не наљутите“. „Слободно  Гвозденац, слободно“ рече самоуверено Тека, задовољан што нас је овако испрозивао. „А да ли ви знате ко се увек налази испред стада оваца?“ упита Љиља.
  „Гвозденац код директора“ рече љутито Тека.

• У опуштеној атмосфери на Тјентишту 1971.године Тека, који се тада бавио  и писањем поезије, рецитовао нам је своје пјесме, од којих нас је једна посебно дојмила, па сам је запамтио до данас. А није ни чудо због чега.

„Би ноћ а она гола.
Ја момчина, закла би вола.“

nazad na početnu stranu