Tekstovi Raše Aleksića
М У Ћ К Е
Од када тамо не одлазим, потпуно сам заборавио "њихову лијепу" географију. Не могу више да се сетим где се налазе и како се зову она прелепа месташца, стешњена између магистрале и обале, у којимa смо летовали или поред којих смо само пролазили бусом, стопом и мотором. Зато не знам где се тачно налази Сумпетар. Не Супетар на Брачу. Њега сам добро упамтио. Ту сам први пут видео море и последњи пут летовао са родитељима. После смо добили стан на "Тесли" који је требало опремити, па су само мене слали на море, баш у тај Сумпетар, у коме је моја, "Бранкова школа", имала одмаралиште.
Sa jednog stopiranja sa Nikolom Vlajićem, negde kraj Jadranske magistrale, avgusta 1975.
По завршетку осмог разреда 1969.године, са нама су ту летовали и ученици из Банатског Новог Села. Добра и скромна деца, помало збуњена. Први пут су била на мору за разлику од мене, искусног морског вука, који је тамо био чак два пута. Имао сам „битлс“ фризуру због које сам био фаца у одмаралишту али због које су ми средњошколци из суседног лозничког летовалишта, претили шишањем . После су то све испеглали васпитачи и управници али ја нисам заборавио да су и ови дечаци из БНС које нисам ни знао, стали уз мене када ми је била фрка. Касније смо се годинама сретали у граду и поздрављали са уважавањем.
У јесен те године, пошао сам у Гимназију и убрзо направио глупост. Набавио сам оправдање и нисам отишао на први писмени из матиша што је јако изнервирало нашу, иначе врло сталожену, професорку Славку Митровић. Због тога ме је натерала да идем у неко друго оделење у коме је предавала, како бих тамо радио писмени. Нисам још добро познавао ученике ни у свом разреду, а не у тамо неком, чисто мушком, на спрату. Када сам ушао у учионицу, приметио сам једног малог, црног из Новог Села, са којим сам летос био у Сумпетру. Помислио сам: "Где си брате у туђини?!" и сео у клупу до његове, одакле ме срећом, нико није померао. Када је писмени почео, видео сам да му је добро ишло. Искористио сам то што смо били иста група и што се намерно наместио тако, да сам могао да препишем од њега. Задовољан обављеним, вратио сам се у своје оделење. За пар дана Митровићка је донела моју вежбанку на час и рекла: „Алексић, јединица из писменог“. Устао сам и ослонивши се на клупу упитао: „А зашто“? „Урадио си све исто као Стева“. Нисам ни знао да се тако звао онај дечак поред кога сам седео. „Па какве везе има што је исто“? наставио сам расправу. „Па има. Преписао си све од њега“ рече Митровићка. „А одакле ви знате ко је од кога преписао“? упитах је безобразно.
Наравно, кец је остао а да ми је то била највећа одвала у Гимназији, схватио сам десет година касније када сам чуо да је Стевo Тодорчевић докторирао математику на београдском ПМФ-у. Још више сам се у то уверио повремено слушајући легенде о великим успесима и остварењима које је постизао у (за мене) апстрактном свету бројева. Сада више немам речи, видевши на генерацијском сајту и Википедији да је наш школски Стева, данас редовни члан Српске академије науке и уметности и један од водећих математичара у свету. У његовом професорском СВ-ију, наводе се Торонто, Беркли, Принстон, Колорадо, Париз и други, светски престижни универзитети. А да је којим случајем, уместо у Босни, рођен у Бостону, мислим да би Амери већ и филм снимили о њему, попут „Блиставог ума“, „Доброг Вила Хантинга“ и сличних, инспирисаних животима њихових врхунских математичара.
Иако га се, због превелике скромности, мало ко сећа из Гимназије изван његове петице, данас можемо да причамо својој деци како смо са овако генијалним ликом провели заједно четири године у истој школи, сретали га у ходницима или дворишту, можда разменили коју на степеништу, одиграли мали фудбал за време великог одмора. А неки могу и да се похвале како су са Стевом летовали и у школи од њега, математику преписивали.