Tekstovi Raše Aleksića

"МОЈ БОЛ"

Била је најлепша у Бранковој школи, а чини ми се, и поред жестоке конкуренције, да је то била и у нашој стодругој, гимназијској генерацији. Можда сам субјективан, јер смо дванаест година ишли у исти разред. Почев од основне  „Жарко Зрењанин“ после чијег гашења смо прешли у Бранкову, па све до краја школовања у Гимназији. Живела је са мајком, банкарском службеницом на „Тесли“ и зато није ни чудо што се после неуспелих студија руског језика и књижевности на Филолошком,  запослила управо  у банци. И све по реду: ускоро се удала, родила двоје деце. Виђао сам је понекад у крају, а чешће у банци, када ми је  стално завршавала нешто око текућег рачуна и добијања чекова. Увек негована, елегантна, изгледала  је као успешна пословна жена, све док је нисам видео, у касно пролеће 2003. године, како испред мале пијаце на „Тесли“, продаје сезонско цвеће у саксијама. Рекла ми је да је остала без посла у банци, а када сам је питао ко је сада тамо остао да ради, кратко ми је одговорила: „ Младе и лепе“.  Изгледа да су се дефинитивно променила времена, генерације и укуси. Ускоро је њена кожа, навикнута на климатизоване просторије банке, изгорела на сунцу и почела да се љушти. Урадио сам оно што сам највише могао за њу, користећи своју „функцију“ секретара месне заједнице. Регулисао сам  да добије једну тезгу на тој пијаци, покушавајући да је бар мало склоним са сунца, кише и сталног шиканирања због „ванпијачне продаје“. Али ништа више од тога. Очито да  нисам играч који може да регулише и нечије запослење.

Временом се уклопила у пијачарски миље. То се видело по гардероби, некада уредно лакираним ноктима, неофарбаним седим израслинама у коси. Сретао  сам је обично ујутру док је промрзла, нејаким рукама вукла огромне шверцерске торбе, од станице беовоза “Стрелиште“ ка својој тезги, доносећи робу са бувљака. Ћутљива и затворена, каква је увек била, никада се није жалила. Само ми је једном рекла: „Једва чекам да ми што пре пролети још ових пар година, па да се некако дочепам пензије“. И то је феномен живљења у данашњој Србији. Људи који су остали без посла и они из пропалих и лоших фирми, моле Бога да им што пре пролети живот, не би ли се домогли неке мизерије од пензије, која је сада у ствари, најсигурнија српска плата. Притиснута не само пословним, већ и озбиљним приватним јадима, она своју није дочекала.    

Једне ноћи, када иначе проблеми изгледају много већи него по дану, новембра 2007, попела се на кров своје зграде у Домановићевој и скочила у таму. Завршила је своју животну причу, оставивши вечиту мрљу на савести свих нас. Себично окупирани властитим бригама, нисмо ништа учинили да јој помогнемо. Она једна тезга на „Теслиној“ пијачици, показало се, није била довољна. Моја супруга, која је синдикални функционер, закључила је како је Љиља „типична жртва транзиције“. Пар њених колегиница, на време су се учланиле у странке и када им се   банка угасила, прешле су у нека јавна предузећа и установе културе. Она је била аполитична. Није схватала да је политика у Србији, на жалост, понекад питање живота и смрти.

Обично за Задушнице одем тамо где је све више мени драгих особа. Мојима упалим свећу и са ћалетом попијем по једну љуту. Потом одем до  Бојса из IV5, мог ортака од детињства. Однесем цвет и одстојим мало код Љиље. Сетим се „Корни групе“, 1972. година, четврти гимназије. Тада ми је песма „Мој бол“ изгледала  тако далека и магловита.  

И сви ћемо једном
Поћи на тај пут, једном,
Чекамо свој ред, као
Мирна деца на последњем часу.

Посвећено нашој другарици из IV2, Љиљани Мишљанов, удатој Гаћаш, 1954 – 2007.

nazad na početnu stranu