Tekstovi Raše Aleksića

МАКСА

У последње време, када ме позове Макса, ја се смрзнем. Знам да је нешто лоше. Неко се од наших  шлогно, неког је стрефила срчка или се десило нешто још горе. A најгоре  је што су његове информације увек тачне. Ипак, он ради у Градском центру за обавештавање и узбуњивање.

Када је преминула Беца, одмах се ангажовао око објављивања генерацијског помена у "Панчевцу", мада није ишао са њом у разред, нити се сећам да су били нешто посебно блиски. Сви које је позвао, као по команди, носили су новац на портирницу градске управе, одакле  је био прослеђиван код њега, на трећи. Проблем је био што нико од нас није имао њену фотографију. Он је и ово регулисао, позивајући се чак и на ауторитет институције у којој је запослен. Неколико дана раније у "Политици" је објављена читуља коју су дале Бецине колеге са посла. Макса је успео да се та фотка скенира у овој новинској кући и одатле пошаље мејлом у "Панчевац". Тако смо захваљујући њему и Иванки, успели да се на неки начин одужимо "Бисерки, најбољем ученику наше генерације", како је стајало у помену објављеном у локалним новинама.

nazad na početnu stranu