Tekstovi Raše Aleksića

МАЈСТОР

Још од времена када смо ишли у Гимназију, па до данас,   Генца сам увек ословљавао са „Мајсторе“. Мајстор на бас гитари када свира у рокенрол бенду, Мајстор на бегешу када је са тамбурашком бандом, Мајстор да припреми неки кулинарски специјалитет, да се дружи, да ужива у животу.

Увек тих и скоро неприметан, помало успорен, никада није говорио много. Али та његова пословична ћутљивост у Гимназији му није увек ишла на руку. Напротив. Када би на часу српског био прозван, док је бескрајно полако устајао, професор Манчић је већ почео нервозно да се игра ситнишем у џепу сакоа. Мајстор је затим столицу вратио под клупу, скинуо јакну и уредно је окачио о наслон. Манчић би ту промрљао себи у браду: “Ево почиње скеч“. Када је почео да заврће рукаве на кошуљи, професор је већ пукао: „Добро, да ли ћеш ти да одговараш или да ме бијеш? Седи доле, појма немаш, јединица“. Сваки ученик би одмах ушао у расправу са професором али не и Генц. Иако је можда знао лекцију, само би опет лагано поновио све претходне радње, овога пута у супротном смеру. Манчић је иначе био незгодан и непредвидив професор. Једном приликом нам је дао за писмени рад неку тему о љубави. Сви који су написали да љубав постоји и да верују у њу, добили су јединице. „Каква љубав?“ рекао нам је“ хтела је да иде код мајке, ја се сложио а она се више није вратила.“ Мислио је на супругу, иначе  своју бившу ученицу, за коју смо чули да је била права лепотица. Касније је поново оженио бившу ученицу. Овога пута, избор је пао на Драгану Млађеновић, нашу другарицу из разреда са којом је и данас у браку.

Генц је још у другом Гимназије био члан ВИС-а (вокално инструментални сатав), данас би рекли бенда из Црепаје, звучног имена „Алфа кентаур“, са којим је викендом свирао игранке по околним селима. Тако сам први пут чуо за идилична банатска места Томашевац, Фаркаждин, Орловат, Ботош. Једном приликом је са својом групом гостовао на некој локалној радио станици, на којој је између разговора са водитељем, пуштана и њихова музика. Ту емисију су снимили његови другари  из места, на великом магнетофону тракашу, марке „Филипс“, који је он потом, једва донео у школу. Нико од професора није дозволио да слушамо на његовом часу снимак Генцовог гостовања на радију, „пошто то није предвиђено школским планом и програмом“. Нико, осим професорке Живане Костић. Она нам је у другом разреду предавала психологију и била, за оно време, сасвим специфична појава, која  није много марила за тадашње строге друштвене норме и школска правила. За  њу нису постојале табу теме, отворено смо разговарали о свим нашим недоумицама и проблемима, а на свако питање је имала одговор. Из тих наших генерација, сви који су заволели, покушали или успели да упишу психологију, учинили су то због Живане Костић. Емисија је трајала отприлике колико и час, а на крају нас је професорка упитала: „Како да се одужимо Душану за овако дивно проведено време?“ Хорски смо јој одговорили: “Петицом из психологије“, што је  одмах прихватила. Она је једина од професора у њему препознала неки филозофски мир и  мислим да га је највише волела у разреду.  

У првој години, Генц је ишао у чисто мушко оделење, прво девет. Од милоште су га звали Црепко, пошто је живео у Црепаји, али за разлику од неких других Црепајаца, није био максимаш, нити је имао нешто превише лове. Понекад се чак и гребао испред школе, да би имао за цигарете. Али зато, када је био при парама, то је за нас све био празник. Једном у четвртом разреду, није дошао на наставу у поподневну смену. Нисмо на то обратили пажњу, све док нам неко није јавио да је продао електричну гитару и да нас чека доле, у  „Крагујевцу“. Тога дана, за време сваког часа је одсуствовао понеко од момака из оделења. Ја сам ишао у ову кафану два пута: у време великог одмора и задњег  часа. Оба пута сам наручио специјалитет, пљескавицу на кајмаку коју баш нисам често имао прилику да једем, осим понекад, када би ми ћале дао бонове за топли оброк, које је добијао у фирми, а који су могли да се искористе у објектима УРО“Слобода“. Када се завршила настава и остали су дошли у „Крагујевац“, а по његовом затварању, прешли смо у „Пивару“. Генц је довео музику за наш сто и наручио неколико пута узастопце, тада велики хит, песму „Заволех девојку из града“, због неке своје (не)узвраћене љубави. Лумповали смо до фајронта, док је он све време плаћао лом који смо направили. Надвикујући се са музиком у општем пијанству, у једном моменту, успео сам да му добацим: „Мајсторе, немој толико да трошиш, требаће ти и за сутра.“ Кратко, у свом стилу, ми је одговорио: „Данас сам решио да пијем“. Пошто му је отишао задњи бус са станице која се налазила испред „Пиваре“, кренули смо сви да га пратимо на Желeзничку станицу „Аеродром“, бауљајући кроз помрчину Маргите и скоро се изгубивши у шумици која је много година касније посечена, да би ту био смештен бувљак. Дуго смо се опраштали, све док отправник није дао знак за полазак  шинобуса. Сутрадан је Мајстор стајао изпред школе и жицао се за цигаре.

Почео је све више да зарађује од музике и да не би све потрошио, решио је да штеди, односно да паре држи, како су говорили наши родитељи, „на банци“. Само, његов проблем је био што му је банка била при крају Штросмајерове, одмах поред наше базе, бифеа „Ловац“, а штедна књижица, увек у задњем џепу фармерки. Када год би нам зафалило за туру, он би скокнуо до комшилука. Али није баш увек било тако. Једном су се он и Мића запили у „Долини“, која се налазила у Ул. Д.Туцовића, у садашњим просторијама ДСС-а. Када су видели да им је цех био знатно већи од лове коју су имали, решили су да беже из кафане. На уговорени знак „Сад“, Мића је одмах скочио и киднуо а Генц је, као и увек, полако устао, још спорије почео да облачи капут придржавајући брадом шал да му не склизне. Када је кренуо, код врата су већ стајали кувар и конобари. Задржали су га као гаранцију плаћања, а Мића је дошао код нас у школу да сакупља прилог за његов откуп.

Генцов осамнаести рођендан, 13.марта 1972. прославили смо у  „Славини“ уз ћевапе, пиво и шпрајц- "банатски ризлинг" пресечен сода водом. Слављеник је све време завртао туре, наручивао песме и није дозвољавао музици тј. певачици, да се много удаљава од нашег стола. Те вечери ми се догодило прво пијанство, а своје пунолетство, које је било следеће по реду 4. априла, никада нисам прославио. Због епидемије великих богиња, баш у то време, цео град и држава су били у карантину, а ја у „кућном притвору“, због компликације са вакцином. „Славина“, у којој смо по традицији славили рођендане,  чинила је, уз „Пивару“ и „Слободу“, бермудски троугао панчевачког ноћног живота, пошто су само ове кафане радиле после поноћи  и имале живу музику. Срушена је осамдесетих година, да би су ту изградио супермаркет.
Тешко смо прихватали чињеницу да је са завршетком Гимназије, завршен и период нашег одрастања и да би убудуће требало много тога да променимо у својим животима. Остали смо нераздвојни, само што смо „Слогу“, „Шаран“ и  бирцузе у крају око Гимназије, заменили „Гргечом“, „Шансом“ и „Ташом“, кафанама у близини београдског Правног факултета, на коме нас је било највише. И даље смо славили рођендане, дочекивали нове године, ишли у Црепају на социјалистичку славу и Госпојину, џабалебарили, заједно летовали. Августа 77.-ме,  Мића и ја смо се убацили да нешто радимо и бесплатно летујемо у кампу ДТВ “Партизан“ у Шушњу. Договорили смо се са Генцом да нам се тамо придружи,  а да ћемо ми да га кришом сместимо и шверцујемо. Једнога дана у невреме, после ручка, када су сви, укључујући управника, васпитаче и обезбеђење одмарали у хладовини испред кантине, спазио сам Генца на улазу у камп. Слаб као испосник, са брадом и дугом косом, споро, чинило ми се никада спорије, прелазио је простор од улаза до средине кампа, тражећи нас погледом. Устремили смо се ка њему, али пре него смо га покупили, деца су већ трчала за њим вичући: „Сандокан, Сандокан“. Подсетио их је изгледом на јунака тада јако поуларне, истоимене серије, која се те зиме и пролећа приказивала на ТВ Београд. Некако смо га спровели у наш шатор и тек што се раскомотио, са разгласа се зачуо глас управника Стеве Ковачког: “Позива се Сандокан да дође на благајну и уплати пансион“. „Како су баш мене приметили од толиких шверцера?“ искрено се питао Генц. „Стварно не знам, ето и ми се чудимо“ рекао је иронично Мића, преврћући очима. После смо то некако регулисали, придружио нам се Тумбул и ту смо  провели наше задње заједничко, момачко летовање, пошто су нас касније десетковале све озбиљније везе и позиви на службу у ЈНА.

После „Кентаура“, Генц је свирао  у веома доброј групи „Бум“, чији смо први концерт у Панчеву, сви заједно гледали јуна 1974., на Летњој позорници. Поред свирке, неки од момака из бенда су почели да се баве увозом музичких инструмената из Енглеске, тако да су поједине, тада познате домаће рок групе, свирале на опреми који су им они набавили. Због тога су често путовали у Лондон, одакле су доносили и модерну гардеробу до које се, у то време, није лако долазило. Генц је тада изгледао као права рок звезда, набацивши светло плаве фармерке које су се шириле од кукова, хипи бунду од браон преврнуте коже, проштепану шарама и оивичену крзном, чизме са високим потпетицама и дебелим ђоновима, које смо звали „паркетаре“, а за које данас кажу да су то „ципеле са платформама“ и другу оригиналну гардеробу. Не сећам се да је и он одрадио неку од ових лондонских тура, вероватно зато што и није баш био шверцерски тип, а ми смо га зезали говорећи му да би тамо сигурно, одмах сео у први паб и, мада није знао језик, лако би се споразумео са Енглезима, упитавши их: „Шта дринка кафана“?  

Први се оженио 1979.-те, први добио децу, сада унуке. Касније сам га често сретао на обилазници у Улици Стевана Шупљикца, када сам ишао или се враћао са посла. Седео је за воланом свог моћног „Мана“, шлепера којим је вукао кукуруз за Србију или у супротном правцу, репу за шећерану у Ковачици. Увек када би ме спазио да идем пешке или колима, улицом се разлегао продоран звук камионске сирене, у знак поздрава. Махнуо бих му, сваки пут се сетивши како смо управо ту преко, у Дудари, некада проводили време глуварећи са Пиркетом у хладовини летње баште легендарне "Железничарове" куглане која је касније срушена, да на њеном месту ништа не би било саграђено. Данас се у Дудари, која се сада зове Горански парк, код станице која се више не зове "Предграђе",  налази неки отмени ресторан у који гости не долазе пешке и бицикловима, у коме не служе "зидарско" пиво и не дају пиће "на црту", као некада, када смо банчили код "Жеље".

Мајстор и данас свира. Члан је Професорског бенда, углавном састављеног од професора наше Гимназије. Пре пар година, поводом отварања Гимназијског трга, био је у Гимназијском бенду који су чинили ученици свих генерација ове школе. Било је интересантно гледати на сцени нашег Дулета и његове исписнике „из педесет и неке“, како са пуно страсти свирају  уз момке рођене деведесет и неке. Понекад наступају по  клубовима и кафићима, како каже, „за ћевапе и пиво“. Још када плате превоз опреме, на губитку су. Али то је мање битно. Најважније је да се друже, да свирају и да неко још уопште, хоће да их слуша.

Сваке године за Светог Јована, идемо код Мајстора на славу у Црепају. Он до краја испоштује свога свеца, не седне целе вечери, већ нас све време ћутке гости. Само по благом наговештају осмеха, види се да ужива и да је пресрећан што су му сви ту. Породица, колеге музичари, другари из места и гимназијских дана. И сваки пут када кренемо кући он, који целе вечери скоро да није реч проговорио, пратећи нас каже: „А зашто журите? Па овако се одавно нисмо лепо спричали.“       

                       
То је била прича о Мајстору. Ортаку, музичару и боему. Људини.     
Нисам крштен, али ако под притиском година и неких чланова породице, ипак будем одлучио да то учиним, питаћу Генца да ми кумује. Само, овога пута мораћу да пожурим са доношењем одлуке, пошто би поп већ сада био у проблему, када би приликом обреда, требало да ми одсече прамен косе.

nazad na početnu stranu