Tekstovi Raše Aleksića

КОСА

У гимназију смо пошли давне 1969. године, пре четири и по деценије, што је и историјски гледано, заиста дуг период. Није ни чудо што смо тада још носили униформе, имали  чисто мушка и женска оделења, безброј правила, ограничења и забрана, од којих нам је једна посебно сметала.

У време нашег битисања у гимнзији, у свету су одржаване масовне антиратне демонстрације против вијетнамског рата, хипи покрет се после Америке ширио Европом, одржавани су велики рок фестивали у Вудстоку, на острву Вајт, нешто раније у Монтереју. На светским а и нашим даскама, хит представе су биле мјузикл „Коса“ и рок опера „Исус Христос суперстар“. Заштитни знак свега наведеног била је дуга коса.

Али овај симбол протеста, слободе и младости у нашој школи је момцима био строго забрањен. Професори, нарочито они старији, стално су нас нешто загледали, меркали, давали рокове до када треба да се „упристојимо“, претили директорком. Ми смо пре часа зализивали косу, склањали је иза ушију, крили у оковратницима кошуља. Директорка Вукица Дрндарски је чак и оформила трочлану комисију, са њом на челу, која је повремено „упадала“ на часове у „сумњива“ оделења и контрилисала уредност, односно дужину косе код ученика. Једног зимског дана, нашао сам се у школском дворишту у време наставе, вероватно запаливши са неког часа. Испред прозора мушког тоалета видео сам Зорана Марјанског из деветке, како се само у џемперу, чврсто прекрштених руку преко груди, тресе од хладноће. “С`чега си фурн`о“ упитах га, а он је дрхтећим гласом, покушао да ми одговори: Од...од...Вук...Вук....ице“. Рекао ми је да га је директорка опомињала пар пута због дуже косе и када је данас видео да са комисијом улазу у оделење, успео је да неопажено искочи кроз прозор приземне учионице али није стигао да понесе ветровку. Шта да му радим? Некада се за идеале гинуло, а сада се само смрзава. Ипак је ово боља варијанта.

Ја сам користио, фудбалски речено, другу тактику. Стално сам играо на ивици офсајда. Таман кад су хтели да ме опомену, мало бих скратио косу и тако се пребацио до оних неколико месеци летњег распуста, када је она могла слободно да се пусти јер више нису важиле школске забране али што и даље није било нимало једноставно. Људи су ме на улици попреко гледали, добацивали, а неки показивали два испружена прста али не у знак, у то време актуелног хипи поздрава „victory“, већ опонашајући сецкање маказа. Становао сам на “Тесли“ коју су тада звали „пендрек“ насеље јер су тамо највише живели милицајци, а било је доста бораца, официра и пензоса. И није баш било неко друштво за промоцију нових модних трендова. Прозивали су мог ћалета што ми тако нешто дозвољава, оговарајући га: „Види Благојевог сина. Битлес. А отац му се борио против таквих“. Али их је овај увек искулирао и говорио ми да ја само будем добар ученик, па да могу да је пустим и до пола леђа. Касније сам испунио само други део његовог савета.

Првог дана нове школске године, дошао сам пред школу да ме виде другови, а нарочито другарице, али на наставу нисам смео. Знам да би ме одмах избацили, а и нисам желео да ме профани таквог виде, јер ми то не би заборавили. Разредна Милица Лекић ми овај први дан није опростила, па су ми се цео трећи разред вукла 4 неоправдана, од 5. септембра 1971.

Проблем је био и где се „уљудити“. Тадашње брице, које сада зову мушким фризерима, нису знали да подшишају, већ само да ошишају и то онако „до испод коже“. Поготову кад би им маказа и машиница допао овакав један чупавац, на које су они иначе гледали, као на директну претњу својој професији. Зато ми је једна комшиница тримером проредила и скратила тада густу и оштру косу. Сећам се чланка, из тог времена, објављеног у „Илустрованој политици“, у коме је писало како се у берберницама жале да немају посла, јер се народ или не шиша или то чини сам, а наслов му је био „Дошла ера тримера“.

Како сам изгледао пре и после обраде тримером септембра 71. а како пар година касније као студент, можее се видети на линкованим фоткама .

nazad na početnu stranu