Tekstovi Raše Aleksića

        КОРЗО

  На Корзо сам долазио кроз слабо осветљену, калдрмисану Његошеву улицу. Блага језа ме је подилазила увек када бих пролазио поред туробне и мрачне грађевине крај чијег улаза је на стакленој табли писало: „Установа за издржавање казне затвора ЗАТВОР“. Али нелагода би ускоро нестала, чим бих у даљини зачуо весели жагор са Корзоа и музику из летње баште хотела „Слобода“. Са друге стране улице  су се назирале силуете које су улазиле у кафану „Код пацова“. Званични назив јој је био „Дедиње“, по војној установи у чијем је била власништву али су је сви звали  по шефу сале, познатом угоститељу Милету Пацову. Ова кафана је имала  велику летњу башту у којој су се шездесетих година редовно одржавале игранке. Иако се  архитектонски уклапала у  целину и амбијент старог дела града, срушена је почетком осамдесетих, уступивши место двоспратници „Панпројекта“, у чијем приземљу се сада налази кафе „Бјанко“. Из тмине су се лагано помаљала светла кафане „Код Недељка“, на углу Његошеве и Корзоа, чија се башта налазила одмах уз главну променаду. Срећници који би нашли слободно место у њој, имали су те вечери, добар преглед дешавања на Корзоу. И ову кафану су  сви су звали по дугогодишњем пословођи  Недељку а мало je ко знао по правом називу -  „Корзо“.
Одатле се шетало тротоаром поред  „Крзнарине“ радње која је у излогу увек, па и у сред лета, имала на луткама изложене скупоцене бунде и кожне јакне, продавнице чарапа „Ударник“ у којој je  данас истоимени кафић, трговине за продају електричних апарата „Радиоцентар“ и „Радове“ књижаре. У хаустору се налазио чувени „Фото Раданов“  а у суседној згради, Дом културе у чијим излозима је на паноима био истакнут филмски  и позоришним репертоар за текући и наредни месец. Са те стране, Корзо се завршавао или ако хоћете почињао, такође кафаном, за оно време провокативног имена, „Србија“. Она није имала башту а гости се ту нису много задржавали, већ би само с ногу попили малу криглу „панчевачког светлог“ или нешто краће: „вињак“, „баделов коњак“, „шток“ или „стомаклију“. Мада се дешавало да се ту понекад зашанкеришемо до фајронта, стигавши на већ празно шеталиште. У другом делу  преграђеног простора у коме  је била „Србија“, налазио се млечни ресторан „Мали експрес“ у који се улазило са самог угла Корзоа и Улице ЈНА, данас Војводе Путника. Овде се уз врућ бурек, паштете, погачице, сирнице и мекике, служило  кисело млеко у грнчарским, округлим чинијицама а најбољи јогурт на свету се из мањерки, сипао кутлачом у чаше.
Са супротне  стране, „штрафта“ је полазила од Фризерске задруге на ћошку, па поред  Музичке школе и куће Парчетићевих,  до спратне зграде дирекције СОУР-а ПИК „Тамиш, на углу са Тргом М.Тита, данас Тргом краља Петра првог. У кући породице Парчетић,  у којој је сада кафе „Ђардино“, живела је легендарна докторка Кира из Дечијег диспанзера који се налазио, у тада Омладинској улици , преко од улаза на градски стадион. Сигуран сам да није било ни једног међу хиљадама шетача на Корзоу кога није бар једном, када је био дете,  лечила од упале средњег уха и грла, малих богиња или заушки.
Иако је, тих седамдесетих, Корзо изгледао хаотично, са много младежи, вреве и гужве, он је уствари, као у Балашевићевој песми „имао свој ред и неки свој уходани след“. Свако друштво је  имало своје дрво, излог, хаустор или место поред шеталишта, где се окупљало. Знало се где стоје средњошколци: гимназијалци, електро, хемијски и машински техничари или ШУП-овци, како смо звали занатлије из Школе ученика у привреди. Своје базе су имали рагбисти, кошаркаши, веслачи, каратисти и други спортисти, млади радници, омладински руководиоци, мотористи, рок музичари, шибаџије из горњег краја и Народне баште, џабалебароши, дружине  са „Тесле“, „Котежа“,  „Зеленгоре“  и „Америчких зграда“. „Код Недељка“ су се окупљали фудбалери, намештали резултати, куповале судије и продавали играчи. Испред књижаре и Дома културе, највише је било интелектуалаца, студената и уметника: сликара, глумаца из „Атељеа“, чланова градског хора, песника. На та зборна места, дуго ме је подсећала порука  изгребана на зиду Фризерске задруге: „Чекам вас у „Слободи“. Испод се потписао неки Аца, коме је очито досадило да чека своје пајтосе са Мисе, који су те вечери, каснили на њихово уобичајено састајалиште, испред задруге. А када је дошао из сарајевске „Босне“ да игра за наш „Динамо“, Жаре кошаркаш је, са своја 2,07, био највиша тачка и орјентир на Корзоу. Тада се заказивао судар са цурама или ортацима као: „Еј, видимо се код Жарета, сутра у пола девет“.
Главно шеталиште, које смо звали мали круг, простирало се средином улице дуж коловоза од, шетњом углачаних, коцки. Овде су, махом девојке, у мањим или већим групама, упорно кружиле трудећи се да буду виђене, док су их са стране, из шпалира, момци кибицовали. Неки од њих су добацивали а они одважнији су им прилазили и питали, да ли могу заједно да „обрну који круг“. На овом месту су се први пут срели а затим стидљиво склонили у страну нечији погледи, додирнуле промрзле руке у прохладној октобарској вечери, започеле многе љубавне приче парова који су данас дубоко загазили у шесту и седму животну деценију. Корзо је био неми сведок првих младалачких љубави али и болних раскида, мирења, суза, среће и туге. Ту се све одмах чуло и видело: ко је кога мувао или оставио, ко је био у вези а ко солиста у граду. Под ведрим небом се  дружило, глуварило, проводаџисало, кокетирало и показивало ново перје, тек донето из Трста или неког београдског комисиона.
Корзоом  се шетало увече, од раног пролећа, па до првих  новембарских мразева. На њему се није предуго остајало. Око пола десет, раја би почела да се разилази а у десет је већ био „закључан“. Млађи омладинци би одлазили кућама а старији су ишли, у тада најпопуларнији, ресторан „Парк“ на тргу, у који је излазио "цео град". По његовом затварању, прелазили смо у прелепу башту хотела „Слобода“, утонулу у зеленило градског парка, у којој су народњаци фалширали и после поноћи.
А са Корзоа је полазио мање „елитни“, велики круг, који је ишао десно Улицом ЈНА, Сокачетом, па поред „Слободе“ и парка, до друге стране Корзоа. Овде су, ослоњени на зидове, улазе и излоге бербернице, месаре,  биоскопа, „Трубача“, продавница текстила „Солид“ и „Углед“, посластичарнице „Пеливан“, комисиона, "Астра" обуће и хотела, углавном стајали фрајери са периферије и, до поласка задњег буса, младићи из околних села. Код ајнфора кина „Војводина“ „дежурали“ су семенкари а десно, испред билетарнице, тапкароши су ваљали карте за  вечерњу пројекцију од осам. У подруму, испод „Трубача“, налазио се ексклузивни „Снек бар“ а одмах уз „Слободу“, биртија чији су гости били највећи градски локери, на челу са чувеним Пићулом. Ту су најчешће дрхтавом руком испијали своју последњу брљу а ова рупа се звала, о ироније, бифе „Здрављак“. И као да се неко спрдао дајући називе овим бирцузима јер се један, са сличном клијентелом, у Улици ЈНА код буске, звао „Спорт“.
Ову улицу смо сви звали једноставно - Корзо. Нико није ни обраћао пажњу на табле са њеним званичним називом, на којима је писало: Улица народног фронта. Невероватно. Улица која је одисала младошћу, љубављу и лепотом, звала се по нечему што подсећа на рат. И као да је било некакве зле слутње  у њеном називу, десиће се нешто непојмљиво, за оно време мира, лажног братства и јединства. Неки од момака са Корзоа из седамдесетих, заиста ће и отићи на фронт почетком деведесетих а понеки се са њега неће ни вратити. Данас се ова улица зове Војводе Мишића, по највећем војсковођи у нашој историји. Због тога мислим да његово име не треба да носи један овако мали сокак, макар и у строгом центру био, већ  неки булевар, уколико тако нешто и постоји у овој вароши. А назив Корзо и све што је он представљао, остао је само у романтичним сећањима неких одлазећих генерација, у свим урбаним срединама некадашње Југе.
Са отварањем првих кафића у Панчеву, почетком осамдесетих, на Корзоу је  све мање било шетача и стајача,  док на крају није скроз опустео.  Сви су се полако преселили, висећи испред „Куле“, „Монструма“, „Цанцаре“, „Купеа“ и „Јежа“, потпуно блокирајући, у вечерњим часовима, саобраћај у Лењиновој и Лоле Рибара које се више тако не зову, Браће Јовановића и суседним улицама.
Данас на Корзоу има неколико кафића у чијим модерним баштама седе неки други млади, које не познајем. Непозната су ми и пића која наручују. Коктели, еспресо, нес, кратки, продужени, са пеном, без пене, са млеком, без млека. Пију и чај а нису болесни. У „Србији“ и „Парку“ се продају патике, „Код Недељка“ и у хотелу „Слобода“ се ништа не продаје. После приватизације, стоје замандаљени и урушени, као  споменици  неких  давно прошлих времена.