Tekstovi Raše Aleksića

БРУКСЕРИЦЕ

Са појавом бруксерица, први пут сам схаватио да је дошло до раслојавања нашег социјалистичког друштва, истог оног које се против ове „негативне појаве“ декларативно залагало. „Brooks“ ципеле су ушле у моду почетком 70-их и одмах постале статусни симбол, мада уопште нису биле лепе. Чак напротив. Нарочито нама који нисмо могли да их приуштимо. На предњем крају, код прстију, имале су карактеристична испупчења које смо звали „џомбе“, због којих су власници ових ципела увек пазили да их неко не нагази, како се оне не би деформисале. Када би неко данас са бруксерицама изашао у град, клинци би сигурно прокоментарисали како је „набацио шузе кловновке“. И заиста су помало обликом, не и величином, подсећале на обућу ових циркуских забављача.
Када сам се отприлике у то време, у јесен 1971., изборио за право да могу самостално, „без родитељског надзора“ да купим ципеле, ћале ми је дао петнаест сома, што је била велика лова за четворочлану породицу са једном платом и по једним учеником и студентом. Добио сам и савет да их обавезно пазарим код „Бате“, што је био предратни назива за „Борово“, у чијој смо се продавници на Тргу Бориса Кидрича, данас Тргу слободе,  до тада, сви породично обували. Нормално да га нисам послушао, већ сам одмах са Мићом и Бобанчетом отишао у Београд стопом, што је онда била велика фора. У то време су сви модни путеви водили у највећи отворени тржни центар, Кнез Михајлову улицу, у којој смо се и ми обрели. Кад тамо, испред излога продавнице обуће „Пеко“, шок и неверица. Обасјане светлошћу неона,  пресијавале су се „брукс“ ципеле различитих боја и нијанси а испод сваког пара цена. Недостижних 37.000 динара. Шта нам је преостало, него да онако разочарани, одемо  до мање престижног Булевара револуције. Тамо сам купио бруксерице домаће производње које уопште нису изгледале лоше. Једина мана им је била што су им се  после неколико месеци ношења, „џомбе“ толико „издувале“, да су изгледале као да их је негде прегазио парни ваљак.
Прве бруксерице у граду имао је  Жути, момак кога су сви тако звали због пегавог лица и риђе косе. Он је џепарио по бусевима, перонима и чекаоници станице која се налазила код „Пиваре“, у садашњој згради ТВ Панчево. Због природе посла а и уживајући плодове свога рада, увек је био фино скоцкан. Једно време је оперисао и преко а причало се да је грану прешао на црно, јер тада нису баш сви могли да добију црвену југословенску сошку. Када се вратио, био је дотеран по последњој италијанској моди, са обавезним „брукс“ или „мадрас“ ципелама на ногама. Тако упакован, волео је да се шепури по, тада ексклузивном, Снек бару, у подруму испод „Трубача“, у коме се сада налази клуб „Витраж“ а по коме смо и ми волели да се мувамо пре и после а често  - и за време трајања наставе. Само, да неко не помисли да се живот какав је водио Жути исплати, најбољи доказ је он сам. Тридесет година после ове приче и дана његове највеће славе, скончао је у потпуној беди, напуштен од свих, игром судбине, на истој тој буској, на којој је некада „радио“.
Прве и дуго једине бруксерице у нашем разреду носио је Ике, који се иначе  најбоље облачио. Често је ишао у Трст и имао поред тексас и неколико пари сомотских фармерки у разним бојама, чак и једне плишане. Једини је у Гимназију долазио „пони експресом“, због кога смо га сви „мрзели“. То је био мотор налик мало габаритнијем „пони“ бициклу и представљао је претечу данашњих скутера. Овај „пони експрес“ му је давао стартну предност и кад су девојке биле у питању и управо је на њему једну, коју је често довозио у школу, одвезао право пред матичара, на самом крају трећег разреда, не завршивши са нама Гимназију. Због кинте коју је имао, били смо сигурни да му је ћале био неки диша или партијски функционер, јер тада  није било приватника и неких других ловатора. Све док једном приликом секретарица школе Каћа, није дошла у наше оделење да изврши анкету о, данас би рекли, „социјалном статусу ученика“. Били смо изненађени када смо чули да је Икетов матори месар. Чињеница је да су месари, у то време, имали  лову али и да  су понеки били хапшени, вероватно због “злоупотребе службеног положаја“. Убедљиво највећу кућу у Панчеву, тада је имао у Маргити, неки Ивица месар. Онда се причао фазон, као шта су видели космонаути на Земљи, гледајући је  са  Месеца, на који су слетели неколико година раније. Па каже: видели су кинески зид, Ајфелов торањ и кућу Ивице месара. После је и тај Ивица пао и заглавио  мардељ. Вероватно му зато  кућа и данас изгледа незавршено, мада по габаритима,  може да се мери са околним вишепородичним спратницама, које су у међувремену нарушиле визуру овог, руралног краја Панчева.
У трећем разреду бруксерице је купио Тумбул а у четвртом, једне мале, женске и Вера Антић. Златко Тумбул је једини у нашем друштву из разреда испољавао склоност ка предузетништву. Трудио се да поред џепарца и сам нешто заради, па је у четвртом разреду почео да гаји папагаје у подруму официрске зграде у којој је становао, у Улици Жарка Зрењанина 55. Касније је као студент, овај свој бизнис  још више разрадио и лепо зарађивао.  Тада је и купио велики мотор марке „Тријумф“, на коме смо се возили по Бару и Сутомору када смо задњи пут, сви заједно летовали у „Партизановом“ кампу у Сушњу, августа 77.-е. Имао је и неку породичну шему за рад у Немачкој. Тако је цело лето 1972. године,  на распусту  после трећег разреда, шљакао у Минхену, пред почетак одржавања Олимпијаде. Тамо је пазарио по америчким радњама и војним комисионима, набацио „бундесвер“ јакну и доста  друге модерне, „милитари“ гардеробе а за све нас подигао летвицу до недостижне висине. Донео је и „бруксове“ чизме.

nazad na početnu stranu