Tekstovi Raše Aleksića

Братство и јединство

Када се са ове временске дистанце осврнемо на прошлост, нарочито  младост, често умемо да будемо некритични. Младост је лепа па нам се чини да је такво било и време када смо били млади. Сада смо уверени да се тада живело опуштено, без стресова и већих превирања у друштву а пре свега - безбедно. Али никада није било тако у „овој земљи на брдовитом Балкану“.

И за време нашег школовања у Гимназији од 1969. до 73. године, стално је било неких тензија и потреса које је тадашња власт увек покушавала да заташка или пак искористи за потребе своје пропаганде. 1971. године убијен је наш амбасадор у Штокхолму, десило се „хрватско пролеће“ праћено масовним демонстрацијама у Загребу које су чврстом Брозовом руком биле угушене. Смењено је партијско руководство у Хрватској, похапшени су и осуђени  организатори протеста. Међутим, тамо је наставило да тиња, све док се није поново разбуктало 20 година касније. У пролеће 1972.–ге године, земља је била блокирана епидемијом вариоле, после Титовог писма, пали су тзв. „либерали“, односно челници СК Србије. У терористичком нападу срушен је ЈAT-ов авион изнад Чехословачке, а обучена усташка група је упала у Босну и била „успешно неутралисана“ али тек после правог малог рата  и бројних жртава међу припадницима ЈНА и милиције. На информативне разговоре редовно су позивани  „шездесетосмаши“, поједини униврзитетски, а и неки наши, гимназијски професори. Пар година раније (1968) у  Београду су  одржани велики студентски протести, у земљи је спроведена мобилизација због упада Руса у Чехословачку, а једно лице хрватске националности je подметнуло експлозивне направе у биоскоп „20.октобар“ и у гардеробу београдске железничке станице. Толико о тадашњем „идиличном“ животу који данас сви посебно истичемо.

Али ови догађаји  као да су  били само злокобна најава свега онога што је тек било пред нама. Иако су они, углавном, имали јак националистички набој, на нас  средњошколце нису имали никаквог утицаја. Потпуно нам је било неважно које је вере или нације био неко у Гимназији, у нашем друштву из краја или екипи са корзоа. Било је ту неких необичних имена и презимена али никоме није падало на памет да истражује, ко се крије иза њих. Да ли су наши или „њини“? Видели смо шта се десило на овим просторима када је почело да са се води рачуна о томе. Највишу цену овог „националног освешћења“ у нашој 102.-гој генерацији, платио је Пера  Дамјанов из 4/5 који је у време рата почетком деведесетих, под (за нас још) мистериозним околностима, страдао негде у беспућима Босне. А игром судбине, није био ни официр, ни  резервиста или добровољац, већ само заљубљен човек. У погрешно време и на још погрешнијем месту. Кренуо је да доведе вереницу у своје Иваново али се са тога пута никада није вратио.

Паја Рајковић је био спона међу генерацијама. Прво је био 100-та, када је ишао са мојом сестром у разред, па 101-ва а нас је сачекао на почетку трећег разреда, 71. године. Гледали смо га као маторца пошто је већ имао 19 година. Једном када је дошао код мене кући,  питао је моју мајку: "Да ли има још неки Алексић у Вашој породици па да и са њим идем у разред?“ Волео је кафану, што је било сасвим довољно да се добро уклопи у наше оделење. Био је изузетно талентован за сликарство али по завршетку гимназије није успео да упише Академију, већ се запослио као инструктор вожње. Тих година, када би чули да нам неко упорно труби у граду, одмах смо знали да нас то Паја поздравља из „фиће“ „Црвеног сигнала“.

Крајем децембра 1972. године у четвртом разреду, позвао је Генца да дође код њега у Старчево. Увек сам мислио да га је звао на славу. Мада се сада прича како су славе онда биле строго забрањене, баш и није било тако.  Тада нису славили (jaвно) чланови партије , функционери, државни службеници и остала „елита“ али обичан народ, поготово на селу, то је редовно чинио.  Шта год да је био повод њиховом дружењу, на крају су завршили лумпујући у сеоској кафани. Сутрадан су дошли у школу руку  до лаката умотаних у завоје и обешених  о врат. Када су ране мало зацелиле, Генц је на часу значком, коју је обавезно носио у реверу, вадио заостале комадиће стакла из шака, што је изазивало згражавање другарица из разреда.

Тридесетак година касније, сакупила се наша, никад више комплетна, гимназијска екипа. Кренули смо пут Старчева јер су нам јавили да је наш пајтос, Паја сликар, „досликао портрет живота свог“. На његовом последњем испраћају био сам потпуно збуњен. Обичаји су ми били непознати, а обред су вршили католички свештеници. Када смо кренули кући, одмах сам у колима питао Генца: „Мајсторе, када сте се оно ти и Паја олешили код њега у четвртом разреду, шта је он тада славио“? Генц у свом стилу, како је увек био „говорљив“, само кратко рече:     „ Католички божић“. Нисам могао да верујем. Па значи, Паја је био... А не, нема то никакве везе. Само да је жив, па да се опет банчимо, као некада у „Славини“ и дочекујемо зоре у „Орачу“, на улазу у његово Старчево. Али преко од буске, одавно је срушена „Славина“ у којој смо прослављали наша пунолетства, већ дуго нема „Орача“ а сада ни Пакија, сликара и боема.

nazad na početnu stranu