Stojan Trumić
Sećanje Miloša Nikolića
Trkst preuzet iz Monogafije pančevačke Ginmazije izdanje 2008.godine
„Милоше!“ тако ми се обраћао.
Од Гимназије, до краја живота. Увек са пуним уважавањем, као да се обраћа некоме ко је бар раван њему. То је за мене остао Стојан Трумић. Ђаци су му радили свашта, али он никад није реаговао. Та његова одлучност да одбије да прихвати нашу незрелост, наше безобразлуке, редак је пример да нереаговање дубље, снажније делује од реаговања. Још као дечака, гимназијалца, прихватио ме је као колегу, одводио својој кући, показивао слике. Једном ми је рекао: „Милоше, даћу ти једну слику“. Ја сам се у то време од доброчинства често бранио безобразлуком, па сам рекао: „Професоре, али ја да бирам!“ После много година, чак неколико година после његове смрти, звала ме је Јелена Трумић, да ипак дођем по обећану слику.
