album sa fotografijama
Stanko Todorović - Teka
Gorana Rampazzo Todorović: Biografija moga tate
Moj otac se rodio 21. januara 1946, u malom potkozarskom selu Gornja Jurkovica, od oca Ostoje i majke Vajke, rodjene Perić. Po njegovoj priči, bio je prvo muško dete rođeno u tom selu posle ustaškog pokolja na Kozari 1943. Zbog važnosti tog događaja o imenu deteta se većalo među par saboraca moga dede na čelu sa političkim komesarom, pa je na kraju izglasano da se dečko nazove Gvozden po nekom bitnom drugu-heroju iz tog kraja, ali sam ja zaboravila po kojem. No, tu se ipak umešao i moj deda i prvorođenom sinu dao ime po svom ocu kojeg je zatekao na odru nakon što se vratio iz zarobljeništva. Deda je bio zarobljen 1941 god. i poslat na prinudni rad u Nemačku odakle je pobegao 1943. uz pomoć jedne Švabice na čijem je seoskom domaćinstvu radio, pa je pomogunut nekih Poljaka i zatim i Čeha uspeo nekako da se domogne Hrvatske i na kraju rodne Kozare i svog sela. Tu je stigao upravo u vreme kada se obruč oko Potkozarja počeo da se zatvara. Za malo je izbegao ustašku patrolu tako što se zavukao u prazan kovčeg ostavljen u kapeli seoskog groblja.Tu je prenoćio i ujutro se domogao šume i sigurnog zaklona.
Tata mi je pričao da je imao i jednog ujaka koji je bio sveštenik na Kozari, Milan mislim da se zvao tako da je i njemu bilo određeno da se školuje za sveštenika, ali se porodica u to vreme preselila u Bačku, u selo Šajkaš, kako bi se deca mogla školovati i, očekivalo se, bolje živeti. Mislim da je taj (a možda i neki drugi) ujak bio neki izuzetno visok čovek, i da mu je tata nalivao vodu u šake kad se umivao, u koje je mogao ceo bokal da stane, pa je tako, iako je moj deda bio niskog rasta, moj tata se umetnuo na majčinu stranu i bio visok, sa plavo-zelenim očima.
Kad je moj tata imao 10 godina, deda je prodao šumu, njive i kuću, i porodica se, kao što rekoh, preselila u Bačku. Moram da kažem da je deda kupio kuću u selu, pošto nije hteo da živi na, kako je govorio “tuđoj muci”, tj. u kući koju su hteli da im dodele kao i ostalim kolonistima. Deda je isto tako odbio i da posle rata bude u UDBI, tako da mu je umesto napredovanja i ponuđenog mu preseljenja u grad, sledovala mučna borba za opstanak porodice. Živeli su tesko jer je bilo petoro dece za prehraniti. Deda Ostoja je ponekad, kada smo sedeli pred našim salašem znao da kaže kako je Vojvodina njegova Amerika, pa bi tada pokazao na zlatna žita oko nas u ravnici.
Mom tati se još kao detetu desilo jednom da je zaspao na vlažnoj zemlji negde na polju gde su se deca igrala, pa mu je zbog toga jedno vreme bila paralizovana desna strana tela.
Pošto je i inače bio sklon školi privržen učenju, sada je došao u priliku da se još više druži sa knjigom dok su ostali sa roditeljima radili na njivi ili se igrali napolju. Od početka školovanja još na Kozari, a zatim u Šajkašu, pomagao je učiteljima, a zatim i nastavnicima u radu sa drugom decom naročito kada je trebalo objasniti nešto iz matematike i fizike, jer se tu uvek izdvajao, tako da su neki njegovi nastavnici na kraju osnovnog školovanja molili moga dedu da mu dopusti da nasavi školovanje bez obzira na to što je porodica bila siromašna a svaki par ruku veoma dragocen. Dedi se učinilo najzgodnije da ga da na bravarski zanat jer je u Novom Sadu postojao internat za učenike škola za proizvodna zanimanja. Kada je tu školu završio sa izuzetnim uspehom, opet su njegovi predavači bili ti koji su insistirali da nastavi školovanje, pa je pala odluka da to bude viša škola tehničkog usmerenja. Jedna takve vrste se nalazila u Rijeci..Tamo je prvobitno upisao opšte tehničko obrazovanje kako bi mogao da što pre dođe do zaposlenja. Ali pošto je veoma voleo matematiku, upisao se i na fakultet za fiziku. Sećam se da je pričao kako je u to vreme išao u Riječku luku da istovara brodove kako mogao da doda štogod više svojim skromnim prinadležnostima. Tu se opčinio morem pa mi je rekao da je zamalo odoleo iskušenju da se ne ukrca na jedan od trgovačkih brodova i postane mornar. Oprobao se i kao statista u nekom špageti-vesternu, ali ga je san o filmskoj karijeri je napustio posle samo jednog dana jurnjave po istarskom kršu prerušen u Indijanca.
Nakon završenih studija za OTIP, prvo zaposlenje je dobio u OŠ “Lepa Radić” (pojma nemam zašto se ovoga sećam!) u Bosanskoj Krupi, gde je i upoznao moju mamu, koja je u istoj školi predavala geografiju. Ona mi je pričala kako je upotrebio sve raspoložive trikove kako bi joj se približio a nije odustajao ni posle dve-tri dobijene korpe. Vrebao je zgodan momenat, koji je naišao kad je on, gle, sasvim slučajno prolazeći pored njene kuće video moju baku koja je nosila korpu punu veša, a on joj se ponudio da joj pomogne.
I tako je, čim se ukazala prilika za zaposlenje u mestu koje je bilo bliže kući, prešao je u Vojvodinu, u Pančevo, zaposlio se u ovdašnjoj Gimnaziji i postao Teka. U međuvremenu je nastvaio da studira i na kraju diplomirao fiziku, a onda mu se rodilo i prvo dete, ovde u ravnici, pa da se ne bi zaboravila veza sa brdima njegovog porekla nazvao je Gorana. Posle se rodio i sin Miroslav, koji je nazvan po drugom dedi, maminom ocu, koji je poginuo kad je moja mama imala samo 11 dana, kao partizan, od ustaške zasede, u novembru 1944.
U vreme dolaska u Pančevo tata je u još uvek pisao pesme od kojih su neke objavljivane i nagrađivane. Imao je i dara i mašte i voleo je njome da se služi, čak i na užas svoje dece koja su tu ekscentričnost sopstvenog oca doživljavala na način sasvim drugačijim od onog koji je oin od nas očekivao. Tako je to bilo tada. A lepo nam je govorio da je banalnost istine za dosadne i za one bez mašte, dok je pesnicima dozvoljeno da i preteruju, jer je uz preterivanje sasvim obične priče postaju lepše za slušanje. Pa, eto sad, mislim da mogu i da ga razumem, i ne ljutim se više što me je uvaljivao u te svoje priče i pred drugim ljudima, svaki put dodajući poneki novi ukras.
Zatim je tata prešao u Ekonomsku školu da predaje fiziku. I pored toga što je fiziku veoma voleo, nikada nije preboleo odlazak iz Gimnazije kao i svoje prve generacije đaka o čemu je uvek pričao. U toku opšte pometnje 90-tih je u momentu očajanja zbog plata od par maraka otvorio i privatnu trgovinsku firmu. Kada je potom morao da se odluči između privatnog i državnog posla, odabrao je privatno jer je isti donosio neuporedivo više prihoda. Kad je embargo ukinut, a inflacija se zaustavila, nekako je i njega prošla volja za privatnim biznisom pa je nastojao da se ponovo vrati u školu, što se ispostavilo kao ne tako lako izvodljiv pothvat. Uspeo je jedino da dobije mesto nastavnika u OŠ “Đura Jakšić” gde je ostao do penzionisanja pred smrt. Negde još dok sam ja bila mala je započeo magistarske studije kibernetike i imao neke mogućnosti da se zaposli u Vinči, ali je od toga ubrzo odustao jer mu je udobnost profesorskog života više odgovarala. Čak ga ni mogućnost zaposlenja u vojnoj školi u Beogradu, što moja mama nikad nije prežalila, nije mogla odvojiti od ustaljenog ritma pančevačkog.
U svom tom kovitlanju 90-tih se moj otac ipak vratio nauci te je magistrirao na Fakultetu za zaštiti životne sredine, u Novom Sadu, na temu prerade čvrstog industrijskog otpada. Taj projekat i dalje postoji pa iako je bilo nekih kontakata sa nadležnima u Pančevu, on nije nikad realizovan. Jedan deo nastave je vodio na odseku gde je magistrirao.
Na žalost, ubrzo su počeli da se da se manifestuju simptomi proširenog srca, i ono je sve manje imalo snage održava taj nesmirivi duh, te je u njegovoj 59-toj godini života i sasvim prestalo da kuca. Samo par dana pre mog rođendana, a trebalo je da dođem da priredimo veliko slavlje. Zahvaljujući njemu i njegovom odnosu prema sebi njegov smo odlazak doživeli kao bneki novi početak. Verovatno to i jeste tako, ali sasvim sigurno u nekim drugim ambijentima nekima koji su, nadam se više po njegovoj meri i ukusu.