album sa fotografijama

Profesori

Панчевац“, број 1916, стр. 20, 8. септембар 1989.

125 ГОДИНА ПАНЧЕВАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ
РЕЧ СА КАТЕДРЕ

ЕМИЛ МАРОШАН

Понекад оно што сте раније чули може да смета да једну особу прихватите у правом светлу. Све што сам чула, пре него што сам упознала Емила Марошана, потврдило се већ пријатељским стиском руке и отвореним, топлим осмехом – у знак поздрава.
У типичној ововременој вишеспратници, у стану професора Марошана, запахнуо ме је мирис „старих, добрих времена“. Улазећи у домове гимназијских професора осетила сам да им је разговор о овој нашој школи драг, нимало усиљен. И поред станова на високим спратовима, и поред малих пензија, и поред пробадања у нози или леђима, свуда сам, када се говори о Гимназији, могла да читам осмех са лица. Осмех поноса и задовољства. Професор Марошан је у почетку био помало шкрт на речима, али се током разговора отварао причајући нове детаље из школе, из клуба, са екскурзија и школских летовања.
Био је ученик, професор и директор Гимназије, и, сем кратког службовања у Лесковцу и Куманову, све време Панчевац. Као свршени студент, у предратним годинама, никако није могао да добије посао. Мана му је била та што је гласао за уједињену опозицију. На следећим изборима глас за Стојадиновића био је и глас за посао.
Ратне године провео је као професор у Панчеву. Сећа се сељакања по учионицама раштрканим по граду, журбе на полусатне часове с једног на други крај града.
По ослобођењу школа се суочила са новим проблемима. Током рата су нестали апарати и учила. Требало је опремити кабинете, а средстава није било. Са колегом Стукалом, који је предавао техничко, професор Марошан је израдио нацрт, а ученици су на часовима техничког правили справе за експерименте. Емил Марошан је један од првих професора који је увео експерименте у наставу, а ученици су то радо прихватили.
Тих првих поратних година професор је са још два ученика основао Друштво радио-аматера. Док о томе говори, очи му сијају, па није тешко закључити колико му значе и клуб и радио-аматери. Да је то његова истинска љубав потврђује и стари радио који има посебно место у дому Марошанових. Овај радио дело је руку професора Марошана, његов понос, и зато је вреднији од савременог телевизора и транзистора поред којих стоји.

Мало је пет оцена

Многим ученицима Гимназије до 1979. професор Марошан је остао у сећању по тачкицама које је бележио у различите делове рубрике за оцене. То није било произвољно уцртавање, већ је свака тачка значила одређену оцену, врло прецизно одређену. Тако је неко могао знати за 3,7 и да то остане забележено. Професор Марошан сматра да је био строг, али додаје да то ученици никад нису сматрали маном. На крају године није било много слабих, јер је свака јединица имала више прилика да то не буде.
Признајем да се одавно нисам тако смејала као кад је професор причао о полагању матуре једног пролећа. Генерација матураната је била подељена у три групе, а свака је имала своје чуваре реда. У великој сали био је „Рај“, рај, дакако за „ресавску школу“. У суседној учионици смештено је „Чистилиште“, ни овде услови нису били лоши. Врхунац је био у учионици где је професор Марошан дежурао са колегиницом Драгом Јањушевић. Због услова (не)преписивања, ово је био „Пакао“. Духовите ли генерације! Али, ни пакао није што је некад био! Тада је професорка Драга од доброг лошем ученику пренела задатак у логаритамским таблицама. Није осетила превару. Цео корзо је брујао о томе. Било је и малих шала на рачун колегинице. Нико није одолео да је у пролазу запита: „Шта би с таблицама?“
Сваком професору је драго када сретне бивше ђаке. И за Емила Марошана то су радосни тренуци. Његови су ученици били и данашњи гимназијски физичари, и многи други знанци с улице, из продавнице. Весело је сећање, не само на добре ђаке, већ су некада занимљивији „иноватори“. Тако је из магле сећања провирила и ученица која је пронашла четврти закон механике.

Дружења

Дружење са ученицима из Клуба радио-аматера, са часова и секција, настављало се на екскурзијама и ђачким летовањима. Много лепог је остало у сећању, али је интересантно:
– На сусретима генерација увек се препричавају штосови. То је оно што остаје.
На екскурзију су ученике обично водила 3-4 професора. Све је ишло по плану док не дођу игранке. Имали су излаз до поноћи, али се то отезало и продужавало, често до три. Весело је било ако је сутра требало наставити пут у шест. Многи нису могли да устану, па су професори постајали и „извлакачи из кревета“.
Неколико година је са својим колегама професор Марошан био у школском летовалишту у Ичићима. То су незаборавне године. Увек нешто ново, лепо, младалачки духовито. Једном је последње ноћи дежурао, а још за дана се шушкало о поноћном купању. Ученици су, дакако, обећали да неће бити купања, али... У рутинској контроли није било ничег сумњивог. Шатори уредно затворени. Чула се само опуштајућа музика зрикаваца. како се приближавао мору, све је јасније било да су зрикавци негде далеко, а крај обале певају његови ђаци. Песма, гитаре и ноћно купање. И то су гимназијска летовања!
Била су то нека срећнија времена. Времена када се ишло на десетодневне екскурзије предвиђене планом рада школе, када се летовало у школским летовалиштима на мору, када се професор упознавао и ван часа, када се доказивао као човек без дневника. Емил Марошан је био део тог гимназијског времена, али је и сада ту да се сети, да нам каже како да Гимназија буде опет оно што је била када се о њој знало и говорило.

В. Јанковић

nazad