Voda

Vođa

12.

U takvim okolnostima kada su i poslednji đavoli pušteni iz pandorine kutije i kada su se razmileli po ovoj zemlji fantazmagorično zvuči obećanje predsednika republike dato u inaguracionom govoru da će se posvetiti borbi protiv kriminala. Na stranu to što je sve čemu se do sada posvetio ostalo uništeno i upropšaćeno. To se zbilo sa Jugoslavijom, sa srpskim narodom van Srbije, sa narodom u Srbiji, a sada pošto je sve to zaštitio, krenuo je da se obračuna sa kriminalom. Malo morgen, kako bi rekao jedan od naših novih filosofa. Ukoliko pod kriminalom podrazumevamo to što neki tipovi šibicare po pijaci ili što komšija pekar zakida na vekni, onda će predsednikova borba svakako biti uspešna.

Ali, on po običaju, bira protivnike kojima ili nije dorastao, ili mu i nisu protivnici. Teško je poverovati da predsednik ne zna da su vrhovi najmoćnijih mafijaških firmi čvrsto povezani sa vrhovima vlasti i neformalnim centrima moći. Zar treba mnogo truda da bi se saznalo da čak i u poslaničkim klupama sede ljudi koji bi odavno trebalo da sede u zatvoru? Zar niko nema pojma o tome kojim se to poslovima može ostvariti takva profitna stopa da bi jedna banka mogla da isplaćuje tako fantastične kamate na devizne uloge? Zar treba praviti posebnu istragu da bi se saznalo da je "reket" postao deo poslovne politike mnogih privatnih preduzeća?

Nije naš predsednik naivan. Zna on sve to, ali još bolje zna šta narod voli da čuje. Ako nas od kriminala bude čuvao kao od drugih pošasti, teško nama.

Blago lopovima.

U intervjuu francuskoj televiziji naš predsednik republike je na jednom mestu dao brljantnu analizu prilika na umirućem Zapadu. Rekao je da, ako bi kojim slučajem gledao njihovu televiziju, i lično bio za intervenciju protiv Srbije. Na ovaj način naš predsednik je otkrio da su mas mediji na Zapadu veoma moćni i da umnogome kreiraju javno mnenje.

Sva je sreća što kod nas nije tako. Kada su, naprimer, naši mediji pozivali na intervenciju protiv Srbije? Nikada. Kada su pozivali na intervenciju protiv Francuske, SAD ili Velike Britanije? Naši mediji su nam samo govorili nepobitnu istinu da nas svi mrze, da ne mogu da nas vide očima, ne mogu da nas podnose u svojoj blizini, da nas nipodaštavaju i preziru. Da li to možda nije tačno? Naprotiv. Tačno je. Otkako smo pre dve tri godine postali, otkako smo se pre trideset šest meseci pojavili u međunarodnoj zajednici naroda zaista, svi nas mrze. Do tada nisu, jer nisu ni imali koga.

Tada, pre pet, dvadest, sto godina, mi nismo postojali. Na političkoj sceni Srbije bili su neki drugi ljudi koje niko nije mrzeo. Ovi pre nas nisu samo govorili "tako treba" već su znali i kako treba. Oni pre nas, imali su od toga i izvesnih koristi, ali i štete. Jedna od najvećih je to što su proizveli ove što su sada, ove koje niko ne voli, a oni pri tom viču: tako treba!

U nekim ranijim vremenima naše dnevne novine su objavljivale čak i čestitke koje su naši vladari slali drugim vladarima. Tada smo još naučili da, kad naš državnik čestita tuđem nacionalni praznik, obavezno u čestitku pribroji i narod narečene države. Sada je kod nas nastala nova moda. Predsednik naše republike već tradicionalno čestitava patrijarhu SPC sve veće verske praznike, ali pri tom narod ne pominje. Sudeći po čestitkama predsednika Miloševića, u ovoj državi Vaskrs praznuje samo patrijarh i Sveti arhijerejski sinod. Ostali se ne računaju. Predsednik čak i kada bi mu neko od njegovih došapnuo da i drugi Srbi, osim patrijarha i vladika slave Vaskrs, u to ne bi poverovao. Ne zato što ne bi želeo, već zato što ne bi mogao. Naš predsednik ima sasvim originalnu predstavu o svom narodu i ne želi da se u nju bilo ko meša. Takođe, sasvim je specifično i njegovo shvatanje vere. Predsednik je ubeđen da razumni ljudi ne mogu imati ništa zajedničko sa Bogom, osim patrijarha, vladika i sveštenstva koji na taj način zarađuju svoj lični dohodak. Naš predsednik je razuman i logičkom rasuđivanju sklon čovek pa se i njegovo poimanje vere uklapa u zadatu šemu. Zar nije još i drug Lenjin rekao da je religija opijum za narod.

Razlozi zbog kojih je Skupština republike srpske odbila pristanak na Vens Ovenov plan, dobro su poznati proizvođačima javnog mišljenja u našim krajevima. Jednostavno, tamošnji poslanici, zbog zauzetosti ratnim poslovima, nisu bili u mogućnosti da redovno prate TV dnevnik RT Srbije, pa su propustili mnoge važne lekcije. Tako, na primer, oni nisu saznali ko je ovde gazda i čija je reč poslednja, pa ih je i povišeni ton našeg Oca nacije, pa čak i njegov plemneniti gnev ostavio potpuno ravnodušnima. U njihovim očima naš veliki vođa samo je čovek koji preti sa govornice i ništa više. Kad bi se, kojim slučajem g. Milošević onako izdrao na gospodu poslanike Skupštine Srbije, bar polovina njegovih deputata dobila bi infarkt, a ostali - vanrednu periodu.

Bosanci su poznati kao tvrdoglavi ljudi, pa kad hoće - hoće, a kad neće, onda ne vredi vikati. Tu se naš Vođa malo preračunao i zato će bosanski Srbi morati da plate. Niko još njemu nije ostao dužan pa neće ni oni. I to sve u interesu vaskolikog srpskog naroda.

Teško je čak i u ovim sramnim vremenima naći primer većeg licemerja i bezočnosti od saopštenja Vlade Republike Srbije, kojim obaveštava javnost o prestanku slanja pomoći Srbima u Bosni. U tom saopštenju se kaže da "za dalju pomoć u novcu, gorivu, repromaterijalu i sl, koja je do sada upućivana uz velika materijalna odricanja Republike Srbije, postizanjem uslova za uspostavljanje mira, po oceni Vlade, ne postoje razlozi". Hoće reći da su do pre dan dva postojali, a sada više ne postoje, jer se položaj Srba u Bosni tako drastično popravio.

Velika laž polako isplivava na površinu smradne vode. Nikakvi Srbi u Bosni ni do sada nisu pomagani, nikakvoj našoj braći nije slat novac, hrana i lekovi. Bar ne Srba i braće radi. Sve to stizalo je samo kao podrška i pomoć da grupa oko Karadžića ostane na vlasti, da se održi u nastojanju da se srpski narod u Bosni definitivo udavi u sopstvenoj krvi. Onda, kada su rekli NE Velikom i Neponovljivom, razlozi za pomoć su prestali da postoje!! Svi oni koji su do ovog trenutka insistirali na tome da se napravi razlika između srpskog naroda u Bosni sa jedne strane i Karadžićeve kamarile, Arkanovih ubica i Šešeljeve bulumente sa druge, proglašavani su za narodne izdajnike i strane špijune. Sada je g.Milošević u novoj mirotvornoj ofanzivi, a uloga glavnih vinovnika bosanske klanice pripremljena je za Vesnu Pešić, Dragana Veselinova i, naravno, Vuka Draškovića.

Nema te laži koja u zemlji Srbiji za samo sat ili dva ne može postati istina, nema tog ubice koji se za dan ili dva ne može pretvoriti u kinderfrajlu, a sve samo i jedino zbog toga da bi apsolutni gospodar, veliki gazda i meštar, najveći među najvećima, ostao na vlasti bar dan duže nego što je Bog odredio.

Gospođici Biljani Plavšić, koja je od strane mitropolita crnogorskog nazvana čak i Kosovkom devojkom, g. Milošević je u jednom svom nadahnutom govoru "izdao" uput za bolnicu. Pošto je pri tom prosuđivao njen duhovni angažman, jasno je o kakvoj je bolnici reč. Sve je okrenuto na glavu: psihijatar dr Karadžić se bavi politikom, a političar g. Milošević-psihijatrijom. Možda kod psihijatra Miloševića gđici Plavšić i neće biti tako loše, ali kod političara Karadžića, bosanski Srbi su načisto nadrljali.

Među mnogim znamenitim Srbima koji su se mogli videti na zasedanju skupštine na Palama, nije se mogla primetiti mačo figura našeg ministra Bogoljuba Bjelice , iako je rad sa prekodrinskim Srbima njegova resorska dužnost. Razlog tome je puka neinformisansost predsednika Miloševića. Da je on kojim slučajem čitao "Novi Pančevac" saznao bi sa kakvom je umešnošću i žarom g.Bogoljub obrtao pančevačku Skupštinu opštine. I umesto da takvog fajtera ubaci u igru, on je pred Bosance isturio ojađenog g. Ćosića i smušenog g. Šainovića. Na rezervnoj klupi ostao je i dr Božović jer se čak i u Bosni, zbog same njegove pojave, publika hvata za pištolje.

Gospodin Milošević kod gospodina Gligorova radi za stvar gospodina Micotakisa. Gospodin Micotakis je Grk, a Grci nikada ništa ne rade uzalud. Zato je g. Micotakis onako očinski savetovao Karadžićeve poslanike. Sada g. Milošević savetuje g. Gligorova. Ukoliko ovaj potonji ne posluša savete, Makedoniji bi se, između ostalog, mogao dogoditi narod. Moglo bi se čak ustanoviti da su Srbi u Makedoniji ne samo ugnjeteni i eksploatisani, već da im se to dešavalo u poslednjih dve hiljade godina. Mogu se Srbi u Makedoniji čak i prisetiti da se sa Makedoncima ne samo ne može živeti, već da nikad nije ni moglo.

Nama ovdašnjima ništa neće vredeti što se gnušamo stalnog repriziranja jednog te istog starog filma. Sankcije su pa smo osuđeni na reprize. Hteli - ne hteli gledaćemo ih dok nam na nos ne izađu.

Običaj lapota, ranije rasprostranjen u nekim delovima Srbije, podrazumevao je da sin lično ubije oca kada ovaj postane nemoćan i beskoristan za porodicu. Bio je to čin svojevrsne intime između oca i sina. Otac je mirno čekao svoj sudnji čas, jer je tako propisano predačkim običajem, a sin ga je, iz istih razloga, mirno ubijao. I jedan i drugi su to radili sa mnogo uzajamne nežnosti i uvažavanja, obojica su dubolko patili zbog klete sudbine koja ih na ovakav način rastavlja. Stoga ovakvi poslovi podrazumevaju strogu diskreciju, tišinu i poštovanje sredine za patnju oba aktera ove drame.

Našem predsedniku koji ionako ima sve više primedbi na ponašanje i dobar odgoj pučanstva, neki bezobraznici čak ni ovo nisu dozvolili. Umesto da stoje mirno pred svetim činom oceubistva, oni su napolju larmali, razbijali prozore i uzvikivali razne bezobrazluke. Sin koji je jedini posle ovog rituala ostao živ, bio je veoma ljut, ogorčen i ojađen. Zar ti bukači nemaju poštovanja ni prema njegovom mrtvom ocu!? Zar ne mogu bednici da shvate da je njegov, sinovski bol najveći i najteži?!

Stoga bi razloge sukoba pred skupštinom trebalo tražiti pre u individualno psihološkoj nego u političko socijalnoj osnovi.

Nekada davno kada smo mi koji smo sada postali narod, bili đaci i studenti, učili su nas istoriji, sociologiji i ostalim društvenim naukama. Tada su nam, govoreći o narodnim ustancima i revolucionarnim pokretima kod nas i u svetu, tvrdili kako je u korenu svakog revolucionarnog prevrta prazan stomak koji direktno stimuliše revolucionarne ganglije u ljudskom organizmu.

E, ta priča sada više ne važi. Sada kada je narodna vlast i jedina nadstranačka stranka na čelu naroda i države, granica trpljenja je ukinuta. To praktično znači da se prosečna plata može spustiti i ispod tri marke, a da se radni ljudi i građani i dalje moraju držati obrazaca institucionalnog ponašanja prema vlasti i njenim nosiocima. Čak kada ljudi budu umirali od gladi i nemaštine, kao što se već umire po našim bolnicama, svaki građanin Srbije mora znati da je to u njegovom interesu i da će jednoga dana svakako nastupiti bolje i srećnije vreme. Samo da nam se Predsednik još malo snađe, samo da shvati problem kojeg upravo proučava. On je veoma blizu rešenja, on grozničavo radi i stoga ga ne treba ometati. Svaka larma pod prozorom biće drastično kažnjena jer larmanje nije dozvoljeno kućnim redom.

Predsednik zna da živi okružen finim svetom.

Da je drugačije on bi bio predsednik nekom drugom, a ne nama.

Klad je reč o g. Liliću novom predsedniku SR Jugoslavije, nevolja je samo u jednom. Svaki komunista, pa makar on bio i socijalista, može čak i kao predsdnik države da bude samo u funkciji sobara g.Miloševića. Ni korak dalje, ni stepenicu više. Kada bi, jednog dana, u budućoj svesvetskoj zajednici država došao red i na Srbiju da da svog čoveka za predsednika Sveta i taj bi morao biti iza g. Miloševića. Nema, naime, ni jednog čoveka na svetu koji bi imao takvih kvaliteta, takvog znanja i sposobnosti da bi bio ispred g. Miloševića. Tako misli g. Milošević. On misli, a mi osećamo. Neko u duši, neko u želucu, neko na koži.

Goloj koži.

U objašnjenju zašto je abolirao Vuka i Danicu Drašković, predsednik Milošević je otkrio jedan veoma uznemirujući podatak. Rekao je da, dok nam zbog sankcija po bolnicama umiru deca, oni tamo, nekakvi licemerni inozemci, zapeli da oslobađaju Vuka. Podatak o umiranju dece po bolnicama sam sada prvi put čuo. Stoga sam ostao zaprepašten rečima gospodina predsednika. Odjednom sudbina Draškovićevih je prestala da me interesuje. Veoma mi je bilo stalo da saznam šta je predsednik, šta je država Srbija učinila da deca ne umiru. Pitao sam se da li država ima toliko moći, da spreči makar umiranje dece. Pitao sam se kada je Predsednik za sve to saznao? Da li deca još umiru, da li su umirala ili će tek umreti. Koliko je potrebno dečijih života da bi predsednik nešto učinio, da bi nas bar pozvao da zajedničkim snagama zaustavimo pohod smrti? Svi jugoslovenski šverceri, dileri i lopovi bi se na samo jedan predsednikov mig, na samo jedan znak mobilisali i za umiruće obezbedili sve što je potrebno, ako već država nije u stanju da to učini. Šverceri, dileri i lopovi su spremni i da poginu za decu. Zašto ni nas, ni njih, predsednik nije na vreme obavestio?

Da sam ja kojim slučajem predsednik, podneo bih ostavku čak i kada bi mi neko zapretio smrću nečijeg deteta. Molio bih, kumio i preklinjao. Na kolena bih pao pred bilo kim samo za pola detinjeg života.

A kamo li za ceo.

A kamo li za više nevinih života.

I naš predsednik bi to učinio. On je toliko osetljiv prema deci da o dečjim umiranjima ne želi ni da čuje. On se čuva za druge poslove i druga naprezanja. Dozvoli sebi da se dece seti u retkim prigodama.

Kao što je bila ova.

Aboliciona.

Kada sam čuo o sastanku Tuđmana i Miloševića iskreno sam se zabrinuo za sudbinu našeg predsednika. Videli smo šta je snašlo čika Dobricu kada je sa Tuđmanom nešto petljao oko Prevlake, pa pomislih, evo, sad će radikali da nam skinu i Miloševića. Onda su mi neki pametni ljudi objasnili staru latinsku izreku koja kaže da "ono što je dozvoljeno Jupiteru nije dozvoljeno volu". Tada sam shvatio da ideološku potku socijalističke vlasti u Srbiji pretstavljaju u stvari latinske sentence, mada su mnogi uvereni da je reč o staljinističkoj varijanti marksizma.

Rođaci jugoslovenskih građana koji su izvučeni iz voza u stanici Štrpci i odvedeni u nepoznatom pravcu svakodnevno sede pred zgradom Predsedništva republike, čekajući da ih predsednik Srbije konačno primi. Doduše, on ih je pre dva meseca i primio i svečano i autoritativno, kao što zna, obećao, da će njihove bližnje "i ispod zemlje pronaći". Putnike, mahom muslimanske nacionalnosti, odvela je, kako se pretpostavlja, još neotkrivena hajdučka družina iz susedne Bosne. S obzirom na to da istraga već mesecima tapka u mestu, a da ni Ministarstvo odbrane ne pokazuje vidno interesovanje za sudbinu jednog penzionisanog pripadnika Armije koji je takođe tom prilikom otet, može se pretpostaviti da je reč o "prijateljskoj banditskoj grupi" čija je jedina mana što ne pravi razliku između svojih i tuđih Muslimana. Ljudi su najverovatnije već davno likvidirani u kakvoj zabiti, pa i predsednikovo obećanje da će ih i ispod zemlje naći, nije daleko od istine.

Sada samo treba naći nekoga ko će predsednikovo obećanje teorijski uobličiti i spakovati u rodoljubivo - mobilizatorsku oblandu.

Napomena portparola SPS da predsednik Milošević nema udela u pisanju izjave o dr Šešelju bila je čist ćorak. U ovom tekstu koji je sebi već obezbedio mesto u novijoj političkoj istoriji, svečano se kočoperila rečenica: "Sarajevski politikant došao je da deli lekcije Srbiji". Dok je Srbija dobijala lekcije od sarajevskog politikanta, Bidže, Badže i Rake većinske parlamentarne grupe grohotom su se smejali u svojim poslaničkim skamijama. Tek kada se dr Voja oteo kontroli i lekcije uputio na lične adrese, "Srbija" se digla na noge.

U ovoj zemlji samo jedan čovek uzima sebi pravo da za Srbiju kaže "ja" i da sebe nazove Srbijom. Ova izjava o dr Voji je njegov pismeni sastav.

Kada naš predsednik razgovara sa drugim ljudima najviše voli da drži monologe. Tu naviku je stekao tokom svog dugogodišnjeg "obraćanja masama". To je specifična vrsta dijaloga u kojoj druga strana učestvuje isključivo kao slušalac. Može, za promenu, i da aplaudira. Po tome se mase razlikuju od građana. Građani znaju i da zvižde, viču "ua" ili "crvena bando", dok mase slušaju i aplaudiraju. I zapevaju ponekad. Zapevka zna da traje godinama.

Zbog svega toga naš predsednik, kada razgovara sa novinarima, voli da drži oracije i da popuje. Poseban mu je merak da prokomentariše ne samo pitanje već i namere onoga ko pita. Voli i očinski da se smeška. Čim čovek zine da ga šta pita, on već zna o čemu je reč. Nezgodna pitanja preskače, kao da ih nije čuo ili ih je zaturio u mnoštvu drugih. Od svih stilskih figura najviša voli praznu frazu. Neki to nazivaju govorničkim majstorstvom. Jeste, ukoliko praznina može da bude majstorija. To je znao i pokojni Broz. I on je, kada ga neko pita kako je moguća jednopartijska demokratija, znao da se pozove na radni narod i pluralizam interesa unutar socijalističkog saveza. Ovaj, sadašnji svaki čas poteže narod, i to ne radni, jer naš narod trenutno nema šta da radi, nego običan narod, takoreći svetinu. Kaže, najmirnije spava kada o važnim političkim potezima odlučuje narod. Niko u tzv. narodu pojma nema kada je to poslednji put odlučivao o važnoj odluci, ali to nije ni bitno. Važno je da predsednik govori istinu. On nikada ne laže, osim kada je to u interesu države i već pomenutog naroda. A šta je narodni interes odlučuje predsednik, mada toga još nije svestan.

I još nešto. Iako je i Broz tako ovlaš odmahivao rukom, što je posle prešlo na Ljubičića, pa se prenelo na Miloševića, u Brozovo vreme se nije gladovalo, nije bilo rata, a svi Srbi su bili u jednoj državi. Sada je sve suprotno, s tim što Srbi izgleda više nikada neće biti u jednoj državi, a on nam tu, pred nosem odmahuje onom njegovom belom ručicom.

Tek nakon ovog već legendarnog intervjua, prvog ovakve vrste nakon marta 1991, kada je Visost razgovarala sa studentima i profesorima BU, jasno je zašto naš predsednik izbegava dijalog sa političkim oponentima ne želeći, navodno, da se sa svojih olimpskih visina spušata na nivo vulgarno političke rasprave.

Pre svega, on se grozi oponenata jer je živeći još uvek u periodu 1980-1983, "čvrsto uveren" da je oponiranje partijskoj liniji ne samo neprihvatljiv, već i nemoralan oblik ponašanja. Uljuljkan sveopštim povlađivanjem i servilnim odnosom svog okruženja, Milošević je izgubio (ukoliko je ikad i imao) sposobnost brzog reagovanja. Njegovi odgovori su "mrtvi", a odsustvo smisla za humor poražavajuća. Njegovim dosetkama mogu da se smeju jedino ličnosti tipa Milanović-Brkić koji i sami žive u pluskvanperfektu.

Ipak, ima posmatrača koji Miloševićev uspeh pripisuju njegovoj VEŠTINI vladanja. Kao, on se pravi nevešt, a u suštini je prava vidra i lasica u isto vreme. Zaboravlja se pri tom da je Milošević došao na vlast unutar političkog miljea u kome je izrastao i da na vlasti može opstati jedino veštački održavajući tu anahronu političku strukturu čiji je rok upotrebe odavno istekao. Stoga se političko delovanje SPS ni za jotu nije odmaklo od metoda kojim se koristio SKJ i to u periodu pre osmog kongresa. Jedino su promenjene parole, ali parole su se i ranije menjale. Osim toga, Milošević je nasledio aparat koji je vapio za vođom jer je za vođu i pravljen. Pod takvim okolnostima njegova "veština" vladanja se podrazumevala sama po sebi. Stoga smo očevici njegove veštine da eliminiše svoje političke protivnike ali smo, takođe, i nesrećni učesnici u njegovom političkom projektu kojim je ovu zemlju i njene građane vešto gurnuo u vrtlog nasilja, siromaštva i bede.

Stara latinska maksima "Hleba i igara" kod nas je prevedena bukvalno kao "hleba i cirkusa". Zato je vasceli prestoni Beograd od podruma do tavana oblepljen slikama tamošnjeg poslastičara Ž.R. Arkana koji je rešio da se žrtvuje za dobrobit naroda. Nakon političke smrti dr Voje Vojvode, veliki gazda Srbije ostao je bez goniča robova, te je raspisan konkurs. U obzir su dolazili beskompromisni, beskrupolozni, drski i brzi na pištolju. Demokratskom tipu vladajuće stranke pristoji se i adekvatan uslužni servis. Konkurencija nije bila osobito jaka pa se ime Ž.R. Arkana namtenulo samo po sebi. Nas, sirote građane Srbije sada čeka još jedna predizborna repriza-promovisanje vođinog najomiljenijeg opozicionara.

Bože, ako si mi već dao nepomućenu pamet, daj mi i jak želudac, jer ako počnem da povraćam, niko me zaustaviti neće..

Skoro svi zvanični izveštači tvrde kako je u ženevskoj sali zavlao opšti muk nakon govora našeg predsednika. Oni nezvanični tvrde da je publici, sastavljenoj od već proverenih znalaca balkanskih murdarluka, u stvari bilo muka, ali da se ono "a", sa kraja reči, izgubilo na putu između Ženeve i Beogrda. U svakom slučaju, govor našeg predsednika ostavio je utisak na prisutne kao i veći deo svetske javnosti. Svi su se pokazali na visini zadatka, samo smo mi ovdašnji, opet podbacili i izneverili očekivanja.U Ženevi je naš predsednik govorio kako mi teško živimo, kako nemamo hrane ni ogreva, kako nam se deca smrzavaju po školama i umiru po bolnicama. A mi, ni abera. Još uvek petljamo sa nekim vatricama po stanovima, ima neodgovornih tipova koji su zaklali svinju, neki su navukli čak i po deset kilograma soli, a ne mali broj porodica ima po celo pakovanje toalet papira. Još kad stigne platica od 3,7 maraka, naš ti baja nakrivi kapu na levo uvo. Ni briga ga nije što je predsednik krv propljuvao po Ženevi ubeđujući belosvetske prepredenjake kako nam je loše pod sankcijama.

Zato pamet u glavu, pa kad predsednik sledeći put krene negde da govori, isprazniti sve zmrzivače, pootvarati prozore na bolnicama i školama, sve zalihe lekova ustupiti rumunskim švercerima, a platicu koja će tada stići na 1,46 DM, spakovati u koverat pa poslati na adresu druga predsednika. Kad se već muči za nas da ima i on nekakve hasne.

Inače, predsednik je govorio, svaka mu čast. Kao kod kuće, kao da je u Lapovu, Bratuncu ili Suvoj Reci. Naša televizija je sve uredno prenela. Pitam se, da se kojim slučajem predsednik razboleo, na obalama hladnog ženevskog jezera izgubio moć govora, šta bi radila naša televizija? Opet bi prenela govor. Jednostavno, predsednik je morao da govori, pa makar ne govorio. Otuda, eto, i male pouke. Zašto bi predsednik uopšte negde govorio? Dovoljno je da televizija kaže da jeste, da prenese govor u krupnim izvodima ili integralno, i posao je završen bez traumatičnog putovanja i prebijanja po hotelskim sobama. Našem predsedniku nije važno šta o njegovim nastupima misle pregovarači po belom svetu, ali mu je veoma bitno da ga čuje njegov narod. Zašto, onda putovati?

Mnoge zloslutnice, računajući i dolepotpisanog tipuju na vanredno stanje kao logičan nastavak nastojanja Slobodana Miloševića da se zadrži na vlasti po svaku cenu. Zloslutnice nisu toliko pametne koliko je slutnja predvidljiva. Ukoliko bi opozicija, čak i ovako razjedinjena i kilava kao što jeste, dobila izbore, poraz bi možda priznali socijalisti, ali naš predsednik - nikada. On nije dolazio na vlast da bi ga sutra kojekakvi odande skidali. Istina, tron Miloševića ne bi bio direktno ugrožen, ali je realno pretpostaviti da bi novi skupštinski sastav učinio sve da visoko uzletelog predsednika spusti bliže zemlji i natera ga da nakon silnih troškova koje je plaćala i još plaća ova zemlja, položi bar neki račun. Ali, polaganje računa i karakter našeg predsednika su apsolutno nespojive kategorije. Zato se vanredno stanje, u slučaju izborne pobede opozicionih stranaka, sa sigurnošću može očekivati.

Zavisno od spoljno-političkih kao i prekodrinskih prilika, ni to neće ići tako brzo. Novoformirana vlada u koju bi ušli predstavnici opozicije prvo bi se našla pod baražnom vatrom svakog ko u ovoj zemlji ume da izgovori i "S" od socijaliste. Penzioneri Glogovca vrištaće kako pod novom vlašću ne mogu ni kilo hleba da kupe, borci Palilule dići će svoj glas protiv rasipanja državnih para na grejanje vladinih kancelarija, dok nam deca umiru po bolnicama, žene Babušnice će oštro protestvovati protiv novih mera fiskalne politike, dok će socijalistički glasogovornici iz svih oruđa raspaliti po vladi koja je ovaj narod dovela na rub propasti jer ne radi ni jedna fabrika, jer nije poorano 70 odsto oranica, jer nema hleba, mleka, mesa, šećera, ulja, brašna... Šta će preostati našem ocu nacije nego da se zahvali novim vlastima, raspusti parlament i konačno stvar uzme u svoje ruke. Tada će i u Glogovcu konačno svanuti.

Malu zbrku u ovoj idiličnoj slici mogla bi da unesu borna kola koja bi se odmah po uspostavljanju nove vlasti zaustavila pred ulazom u Takovsku 10, odakle bi po hitnom postupku neka gospoda bila defenestrirana, a na ključne položaje postavljeno nekoliko normalnih ljudi, nezavisno od njihove partijske opredeljenosti. Ovoj akciji bi se sigurno suprotstavio odred specijalaca - ljubitelja TV dnevnika koje bi podržala četa oklopljene policije-obožavalaca Milje Regulus. Tako bi počeo građanski rat u Srbiji.

Kao racionalna čovek, g. Milošević sigurno neće dozvoliti da mu se policija pobije na folklorno-dnevničkoj osnovi.

Koja šteta što naš predsednik nije čuo za pokušaj štrajka u Pančevačkom Auto transportnom preduzeću!! Sve bi bilo sređeno za tren oka. Prvo bi predsenik u ekskluzivnoj izjavi urednici "Pančevca" rekao: "Pa, na šta to liči molim vas! Neće valjda Nikola Šainović da im rešava problem javnog prevoza." Zatim bi usledilo nevino uredničino pitanje o tome ne kriju li se iza katastrofalno lošeg saobraćaja u Pančevu, nastojanja pojedinih opozicionih grupa da izazivanjem haosa podriju nastojanja vlasti da normalizuju prilike u zemlji. Usledio bi odgovor od koga bi se čak i ovako prekaljenom uredničkom vuku, od snažnih emocija zatresle hulahopke: "Čuo sam i ja o tome i smatram da je zaista strašno da neko preko leđa ovog napaćenog naroda pokušava da skupi političke poene".

Oni pančevački čelnici koji bi bez infarkta miokarda uspeli da izdrže božanski gnev, pod hitno bi se okupili u zgradi komiteta. Samrtno bled i ozbiljan, Batalo bi im u zapečaćenim kovertima podelio poverljive zadatke. Specijalni kurir bi već tokom noći direktoru ATP-a odneo radnu knjižicu, da zbog nje ne bi morao rano da ustaje. Zdrave snage unutar kolektiva izdale bi saopštenje u kome bi stajalo kako je otkriveno da članovi štrajkačkog odbora pune upaljače državnim gorivom, a od autobuskih guma prave deci opanke gumenjake. Veoma brzo bi se otkrilo da su sindikalci pre godinu dana išli na neki simpozijum u Aranđelovac, a poznato je da je pre rata tuda prolazio i kralj Aleksandar. Očigledno, stekli bi se svi uslovi da Štrajkački odbor bude smenjen. Već sutradan, svi autobusi bi vozili bez goriva, bez guma, bez akumulatora, ali bi vozili. Kao bele lale. Kao nikada do sada. Pravo u svetlu budućnost. Onako kako treba. Za Srbiju.

Skupu u Sava Centru gde se biračima predstavio g. Slobodan Milošević, lider Socijalistiučke partije Srbije, prisustvovali su sve sami Srbi. To se, pre svega, moglo videti iz načina na koji su ga pozdravljali. Iako je predsednik ove stranke veoma često na TV ekranu, iako uvek drži iste govore, okupljena masa egzaltirano je vrištala kao da je, ne daj Bože, vaskrsao. Shvatio sam poruku. Oni sedokosi i smežurani, a uspaljeni, nisu urlali zato što predsednika vole jer ljudi njihove dobi emocije iskazuju na sasvim drugačiji način. Oni su urlali i cičali zato što su Srbi, a Srbi veoma vole da rade u inat i uz vetar. Zato su galamom hteli da pokažu da se, kao ne boje onih drugih, kojima su i trgovi tesni kada dolaze na miting.

Moj prijatelj iz Ukrajine koji se u tom trenutku zatekao pred TV ekranom bio je konsterniran. Učinilo mu se da se vremeplovom vratio petnaestak godina u istoriju svoje zemlje. Mene lično prizor je neodoljivo podsetio na Rumuniju u jesen 1989. Svi su stajali, dugo aplaudirali, a vođa im odmahivao rukom. Tako je počelo...

Kad god mi pruže priliku da uživam u saopštenjima stabilne vlade, stabilnog magistra g. Šainovića, ne mogu da prikrijem svoje ushićenje. Ovakvoj vladi parlament i nije potreban. U parlamentu se svađaju, nadvikuju, psuju. Parlamentu se može desiti čak i da ga se Vođa zastidi. Vlada je mirna, odmerena, kultivisana. Nju je naš Vođa odabrao. A on ne greši.

I najumišljeniji bokserski trener morao je nakad da ubaci peškir u ring. Tako je gobio meč, a spašavao čoveka. Naš trner nije ni poneo peškir. Stoji uz ring, čelično hladan, nem, prezrivo nasmešen. Svaka kap prolivene krvi, melem je za njegovu ranjenu dušu.