Od svog 21. broja, "Novi Pančevac"  je počeo da izlazi na malom formatu. Promenjena je grafička koncepcija pa je i prva strana dobila veliku, "noseću" fotografiju koja je imala više estetsku nego informativnu funkciju. Da to ne bi bilo tek tako bio sam odlučio da uz fotografiju pišem i kratku crticu, impresuju inspirisanu samom fotografijom, ali i nekim aktuelnim dogadjajem. U ovaj izbor uneo sam samo one tekstove koji su i bez fotografije razumljivi sami po sebi.

Na ovoj stranici se nalazi izbor iz "Novog" od 1993. godina, a na sledećoj tekstovi iz prve polovine 1994. Nakon mog odlaska iz novine ovaj koncept je zadržan, ali su se autori očigledno mučili jer su se trudili da podržavaju moj stil.  

Konji

Sretoh nedavno autobus pun konja.

Upitah konje kuda ide taj autobus.

Rekoše - ne znamo.

A kada polazi autobus, o konji?

Ne znamo.

Gde se zaustavlja?

Ne znamo.

Ko vozi?

Ni to ne znamo.

A šta znate, mili moji konji?

Ništa.

I šta ćete sada?

Čekaćemo.

I ostade autobus pun konja.

Stoje i čekaju.

Nule

Nule su nas zatrpale, preplavile, potopile.

Nule su nas obuzele.

Na novcu - sve same nule, na ekranu - nule, u životu - nule.

U mesecu i godini sve nula do nule.

Nula na čelu, nula u duši.

Pobedili smo mnoge neprijatelje.

Nula nam je najžilavija.

Ne da se.

Uselila nam se u krv i u mozak.

Kada uklonimo nule pobedićemo ništa u sebi.

Bićemo kompletniji i konačno svoji.

Budućnost

Ranije smo ka budućnosti hitali na zadružnim kamionima i traktorima,

na vlakovima bez voznog reda.

Ni sanjali nismo da u budućnosti benzinske pumpe ne rade, nafta se nabavlja kod rumunskih švercera,

da autobusi ne saobraćaju, da vozovi stoje.

Ajs, Šaronja, ojs Rudonja, postalo je naše osnovno saobraćajno pravilo.

A možda ovo i nije budućnost.

Možda su nas prevarili samo da bismo u pravu budućnost krenuli peške.

Polako.

Kao što je red.

Rušenje

Skupština je stub vlasti.

I ona ima svoj stub koji podupire skupštinsku zgradu.

Građanin je tu čist višak.

Niti može da podupre, niti da razljulja moćni temelj.

Građanin je nekadašnje stubove vlasti rušio jogurtom.

Sada ni krv ne pomaže.

Građanin čuči i čeka da mu krvotokom poteče jogurt.

 Akademci

Nova Jugoslavija je od svoje predhodnice nasledila dve akademije nauka

i jednu akademiju lepih umetnosti.

Policijsku akademiju je sama osnovala.

Nova Jugoslavija ne želi sudbinu stare Jugoslavije.

Zato osniva samo korisne akademije.

Policijska akademija je jedino što nova Jugoslavija može i želi da osnuje.

Nedavno je konstatovano da su nam porodilišta neproduktivna.

Zašto nam se deca umesto u porodilištima ne bi rađala u policijskim akademijama?

Tako bi , već od rodjenja postajali akademski građani

akademske zemlje Srbije.

Marke

Kao ni u ostatku Evrope ni u našoj zemlji se ne može živeti bez sitnša.

Tamo se sitnišem služe prosjaci, deca i korisnici javnog prevoza.

Kod nas sitniš od maraka koriste svi.

Kod nas tri marke nisu sitniš.

Tri marke su cela penzija, tri marke su ulaznica za život,

garancija opstanka tokom čitavih mesec dana.

Čvrsto držite svoje tri marke.

I država će možda uskoro promeniti ime.

Zvaće se Marakana.

Stanovanje

Da bi normalno stanovao, građanin mora da ispuni bar neke uslove.

Pre svega - da ima stan.

Onaj ko nema stan neće moći ni da stanuje osim ako se ne useli u zgradu Opštine.

Ranije smo bili žitelji Opštine, a sada žemo biti i stanari Opštine.

U zgradi Opštine još ima mesta.

Zgrada Opštine ima grejanje, u zgradi Opštine radi lift.

Do sada su se u Opštini obavljali javni poslovi,

a od sada će se i živeti.

Biće to najveća javna kuća u Gradu.

Kafana

Srbi, poput ostalih evropskih naroda, obožavaju sedenje po kafanama.

Mnogi Srbi su u kafanama završili fakultete, mnogi postali pesnici i narodni tribuni.

Za prosečan srpski život se kaže da je kafanocentričan.

Srbi su i za vreme okupacija sedeli po kafanama.

I tokom prvog i tokom drugog rata.

Sada ih više nema na ovim kultnim mestima.

Kafane nam zvrje prazne.

Kafane umiru od tuge.

Srbi, gde ste?

Kada budete bili u stanju da naručujete ture kao nekada, biće to neopozivi nagoveštaj slobode.

Do tada - plači kafano, majko.

Trava

Trava je pojava svetskih razmera.

Raste i razvija se tamo gde nema ničega drugog.

Kada osvoji sećanje nazivaju je plavom travom zaborava.

To je najupornija i najžilavija vrsta.

Raste nam iz očiju i nosa, buja u ušima, plete se oko prstiju.

Trava na sećanju zatravljuje vidike, livadi namere, kameni perspektive.

Od ovoliko trave najviše profitira stoka.

Seno je njena omiljena hrana. 

Prst

Šta čovek može da učini prstom?

Može nekog da otera, da ga prizove i primami,

može da pripreti, da pokaže i prokaže.

Prst može i da ućutka. Zato neki kada stave prst na usta ne kažu "ćuti", nego šište "psssst"

što je drugo ime za prst ali bez "r".

Prst na licu može biti znak za upitanost ili čuđenje, zapanjenost i zaprepašćenje.

Od silne zaprepašćenosti mnogi su izgubili sposobnost da se čude.

Naša zajednička propast, kažu, počela je pokazivanjem jednog prsta.

Praznina

U budućnost se može stići i automobilom.

To treba da bude solidna mašina, otporna na zub vremena, na dažd i sušu.

U našu budućnost stiže se isključivo našim kolima.

Samo naša, narodna kola, mogu da iskušenja naše budućnosti.

Naša kola su leteća kola,

jer naša budućnost i nije na zemlji.

Izbori

Komunistički svet je počeo da puca nakon pada jednog zida.

To nije bio najveći zid na svetu, ali je bio najčuveniji.

Zbog njega je tokom proteklih decenija mogao da izbije čak i svetski rat.

Naši zidovi su čvrsti i dugovečni.

I ratovi su nam takvi.

Imaju samo početak

Mi i kada biramo, umesto skupština, poslanika, vlada i vladalaca,biramo zidove.

Naš zid je totem našeg vremena.

Radio

U našem ranom detinjstvu bili smo ubeđeni da u radiju stanuju neki mali ljudi.

Noću smo ustajali i vrebali kada će da izađu iz čarobne kutije,

pa da ih uhvatimo u čašu.

Da sviraju samo nama, da samo sa nama razgovaraju i pevaju nam.

Posle smo odrasli i manuli se ćorava posla.

 Ali, neki nisu.

Vrebaju i dalje.

Čekaju sa svojim čašama.

Hoće da ljude iz čarobne kutije imaju samo za sebe.

Da im sviraju na uvo, da im govore lepe reči, da ih šašolje po erogenim zonama.

Ne uspeju li u svom naumu, razbiće čaronu kutiju pa makar nikada ne odrasli.

Pobeda

Vojskovođa Pir imo je nezgodnu naviku da svoje pobede skupo plaća.

Zato ga istorija više pamti po cenama nego po bitkama.

Piru je ipak bilo lako.

Imao je jedan život i mnogo šansi.

Njegova vojska je imala mnogo života i nijednu šansu.

Zato je vojnicima sledovalo groblje, a piru pobeda.

I slava.