Otvoreno pismo Vuku Draškoviću, ministru inostranih dela

Konzul u zmijarniku

POŠTOVANI,
Kao pripadnik naše dijaspore sa već desetogodišnjim "stažom" u Italiji uzimam sebi za pravo da uložim javni protest zarad iznenadnog i ničim izazvanog povlačenja generalnog konzula Srbije i Crne Gore u Milanu, Milorada Ivanovića. Odmah da se razumemo: savršeno mi je poznato da ovaj protest neće imati nikavog formalnog efekta niti da će zbog njega konzul Ivanović biti vraćen na svoj raniji položaj. Niti ja lično imam moći i ambicija da utičem na državne odluke, niti pak Država ima volje i vremena da osluškuje šta o njenim odlukama misle njeni građani. Biće, dakle, ovo razgovor gluvih, ali mi već dugo živimo u gluvim vremenima pa se ni ovakvom razgovoru ne bi trebalo čuditi.
Šta je to mene, koji sa g. konzulom nisam "niti rod niti pomoz’ bog", sa kojim ne delim zajedničko plemensko poreklo, a još manje pripadanje istoj političkoj udruzi (to znam zasigurno ergo ja ne pripadam niti jednoj) navodi da u ovom vremenu muklog pristajanja na sve i svašta, na ovaj način dignem svoj glas protiv jednog, reklo bi se, uobičajenog činovničkog premeštaja? Razlog je, priznajem, za naše prilike krajnje neobičan. Naime, ja sam uveren, a to moje uverenje, siguran sam, dele i mogi drugi naši građani koji žive u ovom delu Italije, da je konzul Ivanović veoma požrtvovano i umešno radio u interesu svoje države i svog naroda. A kako bi, pitaćete se Vi, mogao da radi jedan konzul kome se, po logici stvari, patriotsko delovanje nalazi u opisu radnog mesta? Evo odgovora: konzul Ivanović spada u red onih ljudi koji je posebnim naporom, nadilazeći pomenuti "opis radnog mesta", od konzulata SCG u Milanu napravio istinsko kulturno stecište u kome su se, privučeni raznorodnim umetničkim manifestacijama, okupljali kako građani SCG tako i italijanski državljani. Generalni konzulat SCG u Milanu se, za službovanja kozula Ivanovića, od jednog običnog državnog ureda pretvorio u pravi kulturni centar i tako, za kratko vreme, od zapuštenog i u travu zaraslog zmijarnika, postao čvrstim svedočanstvom da su u SCG nastupile istinske demokratske promene i da se naša zemlja nalazi na putu pravog i nezaustavljivog preobražaja. Kao što vidite, reč je o jednom nešto savremenijem shvatanju patriotizma koje se ogleda u nešto složenijim formama nego što je isprazno busanje u grudi, foliranje i širenje neukusa i nekulture. Stoga bih mogao i prihvatiti primisao da konzul Ivanović možda nije bio u skladu sa duhom vremena jer su mu pomenute discipline bile više nego strane.
 Moram i ovo da Vam otkrijem: kada su na kućnu adresu u Italiji počele da mi stižu veoma ukusno opremljene pozivnice koje su obaveštavale o raznim kulturnim manifestacijama organizovanim u Konzulatu, prvi put sam, nakon toliko godina, osetio zadovoljstvo što sam građanin zemlje čije se ime (u mnogim već oblicima, ponekad čak veoma maštovitim) nalazilo na mom pasošu. Bio sam, ako ćete mi verovati na reč, čak i ponosan, pa sam sebi dopustio i tu slabost da te pozivnice pokazujem okolo mojim italijanskim prijateljima. Jer, u kojem to konzulatu je svako malo otvarana po jedna izložba, gde se to po našim konzulatima organizuju koncerti klasične muzike i predstavljaju naši renomirani izvođači, gde se to okupljaju mladi umetnici na školovanju u stranim zemljama i u koji to konzulat građani naše zemlje odlaze zarad provoda i razbibrige, a ne samo zbog overe pasoša, ili vađenja umrlica i krštenica?
 Ima ih još takvih?
 Ako ima, onda se izvinajvam na neznanju. Ali, ne vidim ni jednog razloga da državni službenici koji su u zemlji službovanja samopregorno i uspešno radili budu bezrazložno premeštani. Jer, ne treba to zaboraviti, gospodine ministre, konzul Ivanović ovim svojim vanrednim poslom nije samo zarađivao svoju platu nego veoma radio na stvaranju, ili, bolje rečeno OBNAVLJANJU ugleda sopstvene zemlje. A to je činio uspešno i iznad svega šarmantno sa izuzetnim sluhom za kulturni i socijalni ambijent u kome se našao. Samo oni koji znaju i na svojoj koži osećaju koliko je ugled naše zemlje u svetu SROZAN, mogu da shvate koliko je teško boriti se za njegovo obnavljanje. Koji je onda cilj njegovog smenjivanja osim ometanje i zaustavljanje ovog plemenitog nastojanja?
 Znam, naravno, da je Državna zajednica na klimavim nogama te da je konzul Ivanović samo kolateralna žrtva "kadrovskog ključa" koga se kao relikta prošlosti ne odriču ni najzagriženiji "antikomunisti". Ali, ovde se ne radi samo o Ivanoviću nego, pre svega, o ugledu i slici Države, tako da se ja sa pravom mogu zapitati, iako odgovor već znam: da li je Državi važniji kadrovski ključ ili sopstveni ugled u inostranstvu? Znam, nasmešićete se ovom pitanju. Smešim se, naravno, i ja. Pa zar ste Vi lično malo puta ponovili onu sjajnu rečenicu u kojoj je sadržan sav čemer i sva jalovost naše nacionalne samospoznaje: "Znam ja nas, j... ti nas".
 Da, to je to, i ja kao ni Vi, nemam iluzija. Ovim sam pismom samo hteo da se slabašnim mi glasom suprotstavim nastojanju da se dometi vrednih, pametnih i sposobnih tretiraju kao neka vrsta genetske greške, a da se nedoučeni, zli i besmisleni vozdižu na pijedestal nacionalnih i državnih zasluga. Da zaključim: smenom konzula Ivanovića, Državnoj zajednici SCG naneta je šteta. Naravno, nije jedina i naravno, nije najveća. A to što je činjenje sopstvene štete kod nas postala neka vrsta posla od državnog interesa, ništa ne menja na stvari. Oni koji sa svog krova skaču na svoju glavu pa se uz to i ponose svojom originalnošću, uvek će biti tretirani na isti način.
 U najmanju ruku - smejaće im se.
 S poštovanjem, Živoslav Miloradović
 Kaprino Veronese, Italija

 

 

Povodom pisma Živoslava Miloradovića iz Italije

Žeranu istekao mandat

Svoj političko-komentatorski, udarni prostor, Danas je u utorak ustupio pismu čitaoca Živoslava Miloradovića (Kaprino Veronese, Italija) upućenom ministru spoljnih poslova Vuku Draškoviću.
Piše on:" Uzimam sebi za pravo da uložim javni protest zarad iznenadnog i ničim izazvanog povlačenja generalnog konzula Srbije i Crne Gore u Milanu, Milorada Ivanovića".
 Istina je, međutim, da Ivanović nije bio generalni konzul, već samo žeran ( vršilac dužnosti šefa konzulata ) i da je vraćen zbog zakonskog isteka mandata. On je za žerana u Milanu određen u septembru 2000, dok je Milošević bio na vlasti. Po Pravilniku Ministarstva spoljnih poslova, ambasadori i svi zaposleni u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima u inostranstvu mogu ostati tri (3), a najduže četiri (4) godine. Ivanović se vratio iz Milana 1. avgusta ove godine, dakle skoro nakon pune četiri godine. Smena je izvršena po ustaljenoj praksi da se, zbog školske godine, to obavi pre septembra.
 "Iznenadno i ničim izazvano povlačenje" je neistina, sigurno ne slučajna, pa se nećemo upuštati ni u ostale komentare vašeg čitaoca o "zmijarniku", "kadrovskim ključevima", "genetskoj grešci", "državnoj šteti" i slično.
 Samo nam se čini da je Danas mogao da, pre objavljivanja jedne u svemu neistinite i zlonamerne konstrukcije, potraži objašnjenje od Ministarstva spoljnih poslova. Sad je kasno. Laž je promovisana u komentar, i to na strani na kojoj objavljujete i velikog Koraksa.


 Ognjen Humo pomoćnik ministra spoljnih poslova Srbije i Crne Gore

 

Povodom reagovanja Ministarstva inostranih poslova

Nisam znao da je žeran

Izvinjavam se gospodi iz Ministarstva spoljnih poslova kao i čitaocima i uredništvu Danasa zbog nenamerno pričinjene greške u tekstu "Konzul iz zmijarnika" u kome sam pogrešno naveo da je Ivanović, žeran Srbije i Crne Gore u Italiji, "iznenadno i ničim izazvano" povučen iz našeg konzulata u Milanu. Pogrešio sam jer sam snazi činjenica pretpostavio snagu sospstvene impresije pa mi se povlačenje sa položaja čoveka koji veoma dobro obavlja svoj posao učinilo tako svojstveno nama i našim običajima, da nisam ni pomišljao da se bavim dodatnim proverama. I naravno, površan odnos prema činjenicama odveo me je pravo u sukob sa istinom. Sličnost sa nečim što nazivamo "našim poslovima" je bila tako frapantna da u moj opis događaja nije posumnjalo ni uredništvo, a teško bi, siguran sam, bilo naći i jednog čitaoca ovih novina koji bi naslutio da je u pitanju previd, ili pak laž, kako je u svom odgovoru napisao Ognjen Humo, pomoćnik ministra inostranih poslova Srbije i Crne Gore. Jer, šta je u našim prilikama normalnije nego čoveka koji dobro radi povući sa mesta na kojem je bio i tamo staviti nekog drugog na osnovu nekih viših i ne uvek čistih interesa?!
 Ovo pišem samo sopstvene utehe radi, nikako ne i opravdanja, jer opravdanja nema.
 Iako mi je veoma krivo zbog počinjene greške, raduje me spoznaja do koje sam došao čitajući pomenuto reagovanje Ognjena Huma, iz kojeg sam video da je reč o promišljenoj smeni i da je impresija o tome da se u MIP-u premeštaji diplomatskih predstavnika sprovode po kadrovskom (partijskom) ključu samo posledica moje zablude. Dakle, povlačenje nije usledilo bez razloga, kao što sam ja napisao, nego s razlogom koji je naveo Humo. Ja koji sve to gledam iz publike isključivo kao zainteresovani građanin, samo sluteći grandiozna zbivanja iza scene, našao sam se u poziciji gledaoca pozorišne predstave koja je prekinuta samo zato što je glavni glumac naprasno otišao u penziju. Sad, pravila su pravila, zakon je zakon i on se mora poštovati. Publika, međutim, ima pravo na sopstveni rezon pa čak i na to da zviždi, ako joj je po volji.
 Pošto su uspešna nastojanja našeg bivšeg žerana u Milanu da od tamošnjeg konzulata napravi nešto drugo i bolje, prekinuta silom zakona, za očekivati je da će po istom tom zakonu, a shodno i novom kursu Ministarstva da se ne drži kadrovskih i partijskih ključeva, tamo doći neki drugi žeran ili bar konzul, koji će sve to ne samo nastaviti nego i nadgraditi.
 Bude li tako, aplauz neće izostati, a mračna slutnja kako je sve isto kao i pre sa tendencijoim da bude čak i gore, biće ozbiljno dovedena u pitanje što će već, samo po sebi, biti velika stvar. U tom smislu i ovakvih predrasuda koje su bitno uticale na sadržaj mog prethodnog pisma biće znatno manje.

 Živoslav Miloradović Kaprino Veroneze Italija

 

nazad