Dragi moj Milanče, dragi moj prijatelju

Dakle, to je to.

To je ono o čemu si nam tolike godine govorio, na šta si nas pripremao. Govorio si da će se okupiti dosta sveta, da će mnogi plakati, da će mnogima biti iskreno žao, pa si čak i ove moje gorke reči sa mnom prećutno ugovorio. I kazao si, uz to, da će već koliko sutra život krenuti svojim starim tokom kao da se ništa nije ni dogodilo.

I bio si , moj Milanče, sasvim u pravu. To je to, to je ta opaka igra života i smrti u kojoj svi učestvujemo, to je naša zajednička sudbina. Ono što nisi rekao, a što sam itekako dobro znao je da će moj život, bez obzira na sve šta se od danas nadalje bude dešavalo, biti podeljen na dva dela: onaj pre i onaj posle ovoga dana.

Ljudima koji stoje neposredno uz tvoj odar ove reči ne moram objašnjavati, a ako bih krenuo od početka mnogo bi mi trebalo. Svi smo se mi, uključujući i mene, grejali uz oganj koji si nosio u sebi. Bila je to velika vatra jakoga žara, ne ona koja žeže i sagoreva nego sila koja vozdiže i snaži. To da drugima budeš od pomoći bila je tvoja jedina životna misija. Koliko je samo ljudi za ove godine naišlo na pruženu ruku Milana Krčadinca? Kolikima je ta ruka bila od neprocenjive pomoći?

Meni lično je bila čast što sam spadao u privilegovane. Mojoj porodici i meni ti si svu tu svoju silu donosio kao na dlanu. Mogli smo da uzimamo koliko smo hteli, da tu tvoju snagu kojom si nas darivao čak i rasipamo oko sebe. Bilo gde da smo bili, bilo šta da nam se dešavalo, uvek smo iza ledja imali jedan snažni bedem, jednu neprobojnu stenu koja nas je čuvala od svakog zla. Ta stena je nosila tvoje ime. I sama spoznaja da si tu, da postojiš i dišeš, bila nam je dovoljna da se osetimo i moćnijima i hrabrijima nego što smo bili.

Milanče, Milan, Krča, bila je konstanta koja se podrazumevala, nešto jako i stabilno kao tlo pod nogama.

Sada nam javljaju da toga uporišta više nema. Da ćemo nadalje morati sami i o ličnom trošku, da nema više Milana koji je bio lek svakoj našoj rani, uteha dugom i mučnom stranstvovanju. A tokom svih ovih godina koliko sam te pratio u tvom hodu ka ovom danu, sve više mi se javljala jedna sasvim jasna spoznaja: da sam ja, kojim slučajem, bio na tvom mestu, a ti na mom, ti ovo ne bi dozvolio. Ti bi, sasvim sigurno, po svom običaju, nešto učinio. Ne bi me ti ostavio na cedilu.

Kada smo odlazili iz ove namučene i ispoštene zemlje, pozdravili smo se i oprostili sa svim prijateljima. Ali, jedino si ti bio taj koji nas je otpratio do samog železničkog vagona, a tvoja pružena ruka bila poslednji deo nekadašnjeg života koji smo mogli da dotaknemo. I kada smo posle dolazili u Varoš uspevali smo da se družimo sa većinom nama dragih ljudi, ali si jedini ti bio taj koji je u grozničavim praskozorjima naših ponovnih odlazaka stizao da nas, usnulim ulicama našeg grada, otpratiš do prvog ćoška iza koga si potom hitro zamicao da ti ne vidimo suze u očima.

Ko će od sada plakati za nama, moj Milanče, kada je iskrena ljudska suza postala tako retka i dragocena stvar? Nemam odgovor na ovo pitanje, kao što ga nemaju ni tvoji najdraži.

Znam samo da smo svi zajedno tvoji baštinici. Nasledili smo od tebe sposobnost da životu gledamo pravo u oči. Naučili smo da kažemo: ako je Milan to mogao, možemo i mi. Utvrdili smo i zapamtili da kada voli, čovek ne može živeti uzalud.

Evo da vidimo, ko to od svih ovih ljudi može tebe da zaboravi, moj Milane?

Zbogom, ti veliki, hrabri, čoveče.

*  *  *