album sa fotografijama

IV5

Stevo* Todorčević

Sećanje Živoslava Miloradovića

Zajedno smo išli samo u prvi razred Gimnazije, koji se tada  zvao prvo pet. Matematiku nam je predavala profesorka Slavka Mitrović koja, kao ni niko od nas, njegovih drugara, tu nauku nije dovodila u neku posebnu vezu sa Stevom, koga smo tada zvali Burduš. Crmpurast i okruglaste glave   podsećao ja na tada poznatog junaka veoma popularne televizijske serije. Autor nadimka je najverovatnije bio Milisav Kostić iz Brestovca, koji je veoma voleo da nam izmišlja nadimke tako da su iz njegove umetničke radionice izašle tvorevine koje se i dan danas vuku za nekima od nas: Zoks, Miks, Nocer, Žiks, Hifan...

Stevo je živeo je u Banatskom Novom Selu i odatle, svakoga dana, kao đak-putnik stizao u školu. Drugar i saputnik mu je bio njegov meštanin Stevo Fišća, koji je potom morao da ponovi godinu pa su u školu dolazili u suprotnim smenama. U drugom razredu smo se podelili na smerove, pa više nisam bio u istoj učionici sa Stevom. Tako nisam niti imao prilike da izbliza osetim njegovo ubrzano, rekao bih silovito, približavanje matematici. Sećam se da je u prvom razredu iz ovog predmeta na kraju godine  imao trojku, u drugom četvorku, u trećem peticu, a u četvrtom sirota profesorka Slavka nije smela više da ga propituje jer su se njegovi odgovori očas pretvarali u predavanja koja su znala trajati taman toliko da društvo iz razreda bude pošteđeno propitivanja. Tako su govorili njegovi iz razreda, pa ja tako i prenosim, ali sam to čuo kasnije, tek kada smo se upisali na fakultete. Do tada je to Stevino zanimanje za matematiku za mene bila jedna sasvim obična pojava. Bilo je i drugih koji su bili nadareni za taj predmet prema kome sam osećao  stanovit respekt i veoma malo strasti. Tek nakon druge godine fakulteta Stevu sam  slučajno sreo i to na jednom sasvim bezveznom mestu, u prostorijama nekadašnje mesne zajednice „Nikola Tesla“ gde se tada polagalo za  vozačku dozvolu. Imao je veoma dugu crnu kosu koja mu je dosezala do pola leđa, a  stasom uopšte nije ličio na nekadašnjeg Burduša. Izdužio se, postao nekako koščat, sasvim drugi čovek...Govorio je malo. Čak veoma malo…Posle sam čuo da "čini čuda na Prirodno matematičkom, da je već kao student pisao skripta za potrebe fakulteta... Kada sam počeo da radim u pančevačkim lokalnim novinama, čuo sam da sprema doktorsku disertaciju. Bio je to povod da ga pronađem i zamolim za kraći razgovor   za novine. Prihvatio je krajnje nevoljko, ali uz uslov da uz tekst nikako ne sme biti objavljena njegova fotografija. Ne znam šta je bio razlog toj odbojnosti prema fotografisanju, ali znam još jednu posledicu tog animoziteta: naime Stevine fotografije nema na maturskom tablou. Ipak u foto arhivi njegovog razreda može se pronaći nekoliko grupnih fotografija na kojima se vidi i on.
Bili smo se dogovorili  da se nađemo u njegovoj roditeljskoj kući u Novom Selu. Ostali smo u razgovoru par sati uznemiravani pokatkad snažnim udarima pneumatskog čekića koji se čuo iz komšijskog dvorišta gde se nalazila poveća kovačka radionica. Preciznije rečeno, ovim ritmičnim podrhtavanjem tla uz lagani zveket staklarije u sobi, bio sam uznemiren ja, dok je Stevo već odavno na to bio navikao. Priznao mi je samo da je u trenucima izuzetne koncetracije ipak morao da se nekako zaštiti pa je prozorska okna fiksirao selotejpom.  
Rezultat ovog razgovora bio je jedan sasvim pristojan tekst. Osnovna namera mi je bila da ukaže na to kako sjajan mladi naučnik kao što je on, na svoje radno mesto na Institutu za matematiku SANU svakodnevno, iz Novog Sela putuje autobusom. Njemu to kao mladom čoveku nije poseban napor, ali predstavlja  ogroman gubitak vremena. Rečeno je i to da su se pojedinci iz političkog vrha Beograda bili angažovali da mu se obezbedi makar kakva garsonjerica, ali da u tome nisu uspeli. Očigledno, takozvani odliv mozgova iz Srbije i Jugoslavije je bio rezultat dugogodišnjeg i upornog angažovanja establišmenta. Ništa se ne može postići  preko noći i naprečac.

Posle smo nastavili da se, s vremena na vreme,viđamo.. Stekao sam utisak da ga je veoma duga izolovanost, koju je izabrao kako  bi mogao da se potpuno posveti nauci, donekle odvojila od svakodnevnice, a naročito od sećanja na nekadašnje gimnazijske dane, koje je, činilo se, u razgovorima sa mnom želeo da evocira, da ih nekako odagna od zaborava. Nekoliko puta sam bio kod njega na PMF, pa sam tako i saznao za datum odbrane njegove doktorske disertacije. Sećam se da smo jedne prilike našli u učionici u kojoj je profesor Đuro  Kurepa držao nastavu za posebno uspešne studente završne godine. Njih nekoliko je sedelo u prvom redu i pažljivo pratilo ono što je stari profesor ispisivao na ogromnoj tabli, koja je već  bila skoro sasvim popunjena. Stevo i ja smo sedeli u poslednjem redu i tiho razgovarali, ali je on, s vremena na vreme, bacao po koji kratak pogled ka tabli bez, činilo se vidnog zanimanja za ono što je tamo bilo napisano. Ipak, u jednom trenutku se naglo podigao iz klupe i hitro prošao pored katedre odakle je uzeo sunđer i sa vrha table izbrisao dva cela reda ispisanih simbola i brojeva. Umesto njih napisao je svoju varijantu tog iskaza, i baš kada je završio, stari profesor, koji se bio sasvim pognuo ispisujući donji desni ugao table, se bio uspravio  shvativši da se iza njegovih leđa događa nešto čega do tada nije bio svestan.  Stevo ga je mirno pogledao i kratko rekao:“Izvinite, profesore, napravili ste ovde jednu grešku“.  Dr Kurepa se  s pažnjom zagledao u vlažni deo table na kome se nalazila tek napisan ispravka, i nakon par sekundi samo klimnuo glavom:“Hvala kolega“, kratko je odgovorio.
Pred sam početak odbrane Stevine doktorske disertacije, sala 830 na petom spratu Prirodno matematičkog fakulteta, bila je dupke puna. Atmosfera koju sam osetio kada sam kročio unutra bila je nalik onoj koja se da videti pred neki važan sportski okršaj. Publika, uglavnom studenti, odlično je znala da se tog dana na njihovom fakultetu dešavalo nešto veoma važno i za samu školu koju su pohađali i za, što je bilo mnogo važnije, za  nauku koju su izučavali. O tome je govorio i buran aplauz kojim je dočekan Stevin ulazak u salu. Mirno je prišao svom mestu, odložio džemper preko naslona stolice i seo. Uskoro su ušli i članovi komisije koju su osim mentora, dr Kurepe činila još tri člana. Jedan od njih je bio profesor sa našeg fakulteta, a dvojica drugih su bili profesori iz Engleske. Nažalost, ni jednom od pomenute gospode nisam zapamtio ime, ali sam kasnije saznao da je tema koja je obrađena u ovom doktoratu zahtevala takav sastav komisije kakav nije mogao biti obezbeđen među naučnim kadrom iz cele ondašnje Jugoslavije. Zato su pozvani Englezi.

U svom uvodnom slovu profesor Kurepa nije štedeo komplimente na račun svog studenta. Žao mi je sada što sve to nisam uspeo da zapišem, ali se i dan- danas sećam dve rečenice, jedne iz uvodnog slova, a druge iz profesorove završne reči. U uvodu je doslovno rekao da je tokom svoje karijere bio mentor četrdesetorici doktoranata, ali da ovako čudo još nije video. (Reč čudo sam dobro zapamtio). Druga rečenica iz završne reči glasila je otprilike ovako: „Kao što ste mogli da čujete, sama odbrana ovoga rada, nije zvučala naročito atraktivno, ali prava njegova vrednost nalazi se u ovome što je ovde zapisano…“ A šta se u stvari dešavalo? Stevo je, kada mu je data reč, lagano ustao, prišao tabli i počeo da govori. Iako se sve odvijalo na sasvim čistom srpskom jeziku, priznajem da nisam mogao da uhvatim smisao izloženog. Društvo oko mene nije imalo tih problema, pa su pojedine Stevine reči praćenje glasnim izlivima oduševljena. On  to, kao da nije primećivao, nego je i dalje, lagano, i tiho govorio kao da priča nešto što je svima već poznato pa mu se kao čini da bi priča mogla biti smatrana za višak. Povremeno je, ne prestajući da govori, prilazio prozoru i kratko pogledao napolje kao da se pred zgradom fakulteta dešavalo nešto ne preterano uzbudljivo, ali u svakom slučaju, zanimljivo.

Nakon oko pedeset minuta predavanja iznenada je prestao da govori, isto onako kao što je počeo, bez najave, bez završnog kreščenda ili nekog posebnog naglašavanja zaključnih rečenica . Ništa. Samo je prestao  i seo u skamiju. Odbrana je bila završena. Prolomio se aplauz. Profesor Kurepa je dao reč članovima komisije i zamolio ih da kandidatu postave pitanja ukoliko su smatrali da bi izloženoj odbrani trebalo još štogod dodati. Englezi su ćutali, a za reč se javio četvrti član komisije, profesor iz nastavnog sastava PMF. Stevo je strpljivo saslušao njegova pitanja, zatim ustao i kratko odgovorio: „Kolega, čini mi se da Vi ovo niste ponajbolje razumeli“ . I opet aplauz. Onda je profesor Kurepa,  između ostalog, rekao  da je Stevin rad koji je priložio kao magistarsku tezu bio vredan doktorata te da su mu to predložili, odnosno da magistarskom odbranom odmah i doktorira, što je on odbio. Hteo je da procedura bude do kraja poštovana. Opet je usledio aplauz pa su se kolege uputile ka upravo promovisanom doktoru matematičkih nauka da mu i lično čestitaju. To se, zbilo u proleće 1979. U februaru iste godine, Stevo je napunio 24 godine.

*O imenu. Iako je se naš drug iz gimnazije zove Stevo, pa bi zato njegovo ime trebalo da se menja po pravilima koja važe za prvu deklinaciju: (n) Stevo, (gen) od Steva, (dat) Stevu, (akuz) Steva... Isto bi važilo iza pridevske izvedenice, tako bi se trebalo govoriti Stevov, Stevova Stevovo... ja sam namerno zaobišao ovo pravilo iz prostog razloga što smo ime našeg kolege, uvek menjali "nepravilno" odnosno po pravilima treće deklinacije (imenice ženskog roda kao i imenice muškog roda koje se završavaju na "a"), iako se njegovo ime ne završava na "a" nego na "o". Stoga sam zaključio da bi regularna promena zvučala krajnje neobično i kod čitalaca izazivala osećaj kao da je reč o drugoj osobi. (prim. aut.)

nazad